I mladi treba da poznaju osnovne pojmove vere u kojoj su rođeni. Sramota je da u svakodnevnom govoru koriste mnoge reči iz poslednje nedelje života Isusa Hristosa, a da pojma nemaju da je Golgota brdo iznad Jerusalima, niti šta se dogodilo na Tajnoj večeri.
Porodice sa mlađom decom trebalo bi da upute potomstvo zašto su ovi dani prilika da se nauče neke elementarne stvari, makar kao deo naše opšte religijske kulture. Za početak trebalo bi da im objasne da se nedelja pred Uskrs zove Strasna nedelja. Zašto?
Najpre, Strasna nedelja ne znači nikakvu strast, nikako u onom smislu kako je današnji rečnik koristi. U pitanju je stradanje, strašni događaji, patnje Isusove te poslednje nedelje njegovog života na zemlji. Zbog toga je mnogi zovu i Strašna ili Stradalna nedelja. U crkvi i narodu ustalilo se Strasna, kao izraz svesnog Isusovog žrtvovanja za dobrobit drugih. Isus je znao da će umreti zbog svojih reči i dela. Za početak, znati posledice onoga što govorimo i radimo veliki je nauk.
Svaki dan u Strasnoj nedelji, kakav god da je trend u pravopisu, trebalo bi da se piše velikim slovom, od Velikog ponedeljka do Velike subote. U tom malom vremenskom prostoru dogodile su se najvažnije premise hrišćanske vere. Božji sin posvađao se sa farisejima koji su ga optužili da je lažni prorok. Na Maslinovoj gori govorio je koji će biti znaci njegovog drugog dolaska. Pojeo je svoju poslednju večeru sa svojim učenicima, što će ostati poznato kao Tajna večera. Sledbenik Juda ga je izdao za 30 srebrnjaka.
U Getsemanskom vrtu Isus se molio čekajući da po njega dođu rimski vojnici. Na lažnom suđenju pred rimskim prefektom Poncijem Pilatom i vazalskim kraljem Herodom osuđen je na smrt raspećem. Krst na kome će biti razapet nosio je na leđima ulicama Jerusalima. Raspeće se dogodilo na brdu Golgota, a oko glave Isusu je stavljen venac od trnja. Nakon što je u petak izdahnuo, sahranjen je u subotu u pećini koju su zatvorili stenom, prekriven belim pokrovom. U nedelju je Isus ustao iz mrtvih.
Sve ono čime opisujemo nečije, pa i sopstveno stradanje, nalazi se upravo u ovoj poslednjoj nedelji Isusovog života. Kada kažemo "muke Isusove", kao svakodnevnu uzrečicu, bez obzira šta nam se dogodilo, u našoj kolektivnoj svesti ostao je zapis čoveka ekserima prikovanog za krst. Svako nosi svoj krst, venac od trnja na glavi, generacije vekovima imaju svoju golgotu, za šaku dukata izdaju se i prijatelji i otadžbine, ime Juda je deo i kulture i pop-kulture, a sveukupno stradanje Isusovo nepresušna tema koliko vere toliko i umetnosti. Ne postoji porodica koja ne koristi ove termine iz Strasne nedelje, gotovo svakodnevno. Da deca ne bi mahinalno usvajala biblijski rečnik, neka barem znaju šta ovi pojmovi znače. Priča o Isusovim mukama nije samo religija, već priča nad pričama, narativ koji je neophodan da se prepoznaju dobre i loše osobine sveta koji nas okružuje.
Kada decu učimo da razlikuju loše i dobre ljude, posebno im skrenimo pažnju na one koji nose masku dobrote, a u suštini im je važan samo novac, sopstvena dobit i uništenje onih koji mogu da ih razobliče. Upravo su to Isusovi fariseji, koji su njegovi glavni tužioci i ubice, dok su Rimljani samo izvršioci. Deca treba da shvate kako su ulizice najgori sloj društva, ljudi željni slave po svaku cenu, oni kojima ništa nije sveto. Za svaki čin milosrđa traže svedoke, kako bi lažnu dobrotu naplatili. Zbog toga su tiha dela ono što bi trebalo da se vrednuje kod svakoga od nas.
Svaki deo Srbije ima svoje običaje u Strasnoj nedelji, a svima su im zajednički post, molitva, zaobilaženje svih proslava i veselja, velikih radova i redovni odlazak u crkvu na slušanje jevanđelja. Naravno, ovakav moralni kod važi za deo naroda koji je verujući i liturgijski. Time pokazuju da je stradanje i trpljenje Isusovo njima i značajno i blisko. Nije neophodno biti vernik da bismo i sebe i našu decu podučili makar neznatnoj vrsti odricanja koju nosi poslednja nedelja pred Uskrs. Na njima je koliko će to prihvatiti. Posna ishrana je dobra i za telo i za dušu, a ostala uzdržavanja neka svako primeni na svoj način, ako želi i oseća. Niko ne može nikoga da natera na razmišljanja koja se tiču događaja iz najdalje prošlosti. Niko nikoga ne treba da tera ni na šta, ali je neroditeljski da vaše dete jednom kaže da je doživelo golgotu, a da pri tom pojma nema šta golgota znači, osim nešto strašno. To se zove vaspitanje.
Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
