TURSKI OBIČAJI ZA KOJE SMO BILI UBEĐENI DA SU SRPSKI: Ovo radimo SVAKOG DANA, a nismo imali pojma da su to njihovi TRAGOVI

Kada je Smederevo 1459. godine palo pod tursku vlast, jasno je bilo da u našem jeziku, kulturi i običajima mnogo toga neće biti isto. Kako je njihovo prisustvo u Srbiji trajalo puna četiri veka, sve do 1878. godine, kada je i poslednji turski vojnik napustio Beograd, jasno je zašto njihov uticaj i dalje ima toliki odjek u našim svakodnevnim životima.

Jezik

Kada je jezik u pitanju, veliki broj turcizama je u našem svakodnevnom govoru.

Avlija, ajvar, barjak, burazer, čarapa, čorba, ćuprija, ćilim, dugme, ekser, jogurt, kapija, lakrdija, merdevine, pare, rakija, tavan, zejtin, hajduk, samo su neke od turskih reči kojima se služimo u komunikaciji.

"Trenutno je u upotrebi oko 3.000 turcizama", izjavila je nedavno za BBC na srpskom Mirjana Teodosijević, profesorka turskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Međutim, kako kaže, sve ih je manje i manje, a taj trend postoji poslednjih 20, 30 godina.

"Mlađi ih znatno manje koriste... Držim te predmete na fakultetu i kada postavim neko pitanje - na primer, koji je turcizam za zid - uglavnom ne znaju".

Po njenim rečima, u Jugoslaviji je korišćeno znatno više turcizama - oko 8.000 - pre svega zbog populacije islamske veroispovesti na teritoriji Bosne i Hercegovine.

"Kroz istoriju, sve do kraja 19. veka, bio je veliki uticaj turskog jezika na ovdašnji život - širili su ga turska administracija, vojska, kao i ovdašnji ljudi koji su primili islam. Toga više nema, danas je strašno veliki uticaj engleskog", navela je Teodosijević.

Ipak, turcizmi i dalje imaju stilsku funkciju u jeziku, ali uglavnom kod književnika starijih generacija, dodaje.

"Najviše ih ima u religiji, jer najveći verski izrazi - džamija, muftija, namaz... - nikada nisu prevođeni, ali ima ih u brojnim drugim oblastima".

Njen omiljeni turcizam je "jok".

"Jok, što znači nema i bre. Volim i vala, što je islamska zakletva valahi bilahi, tj. tako mi boga. Mi vala koristimo za pojačavanje nečega".

Teodosijević tu ističe i jednu zanimljivost o turskim turistima.

"Oni ovde, ako izuzmemo mlad svet koji dolazi za vikend, uglavnom stižu turama Tragovima našeg carstva, pa često očekuju da ljudi ovde znaju turski. Čak se i čude kad ih neko ne razume", ispričala je ona.

Svakodnevni "rituali"

Kao prvi i osnovni običaj izdvoja se jutarnji ritual mnogih Srba – turska kafa nakon, ili čak pre doručka, za razbuđivanje i sprečavanje potencijalne glavobolje.

Postoji i određeni broj ljudi koji samo crnu kafu prepoznaje kao pravu kafu – ostale se ne računaju. Kakvog god da ste shvatanja, turska iz džezve, uz, pre ili posle hrane koju volimo da unesemo kao svoj prvi obrok, zaista čini naviku koja pruža adekvatan početak dana.

Ako se i na tacnicu ispod šoljice stavi i ratluk - nema većeg užitka za naša nepca.

Hrana

Kada smo kod ratluka, ako na nečemu treba da budemo zahvalni, to je za postojanje sarme u našim jelovnicima. Među ostalim "domaćim" jelima koje volimo su i pilav, musaka, kiseli kupus, razne pite, ali i đevreci i drugi pekarski proizvodi...

Što se slatkiša tiče, od turskih specijaliteta koje obožavamo izdvajamo tulumbe, baklave, tufahije...

Kao glavne karakteristike turske kuhinje uglavnom se ističu čorbe, mnogo povrća i začina, a znamo koliko Srbi vole pasulj, krompir i belu čorbu i da su za sva ta jela "višnjica na torti" su raznorazni začini.

Možemo navesti još mnoge uticaje turske kulture, ali mora se posebno naznačiti serije koje prodice ritualno gledaju uz večeru, a od turskih serija najviše su se istakle "Sulejman Veličanstveni", "Kad lišće pada" i ona koja utrla put svim potonjim "sapunicama" - "10001 noć" ili popularno nazvana - Šeherezada.

Uzimajući u obzir istorijski kontekst, bilo bi čudno da se naši načini života nisu isprepletali. Pored toga, ako uđemo u suštinu stvari koje jednog čoveka čine onim što jeste, verovatno ćemo naći da ljudi imaju mnogo više zajedničkog nego što imaju različitog.

(Kurir.rs/ Blic žena)