Konstantin Dragaš bio je poslednji vizantijski car, sin velike carice Jelene Dragaš, koju su mnogi zvali 'Vizantijska Penelopa'. Priča o caru Konstantinu i pokoravanju Konstatinopolja ostavlja bez daha.
Konstantinopolj ne beše samo prestonica najvećeg i najdužeg carstva, već i spona Evrope s Azijom. Dva kontinenta su se susretala na Bosforu, moreuzu na kome se baškario grad kontrolišući prolaz između Mramornog i Crnog mora. Pokoravanje Konstantinopolja značilo je najviše moralnu pobedu, rušenje simbola tradicije, postojanosti i kulture. Jer je imperija vekovima bila neosvojiva. Kada je Mehmed Osvajač pitao Konstantina da se preda, car je odgovorio: ,,Predaja nije niti moje lično pravo, niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.“
Samožrtvovanje je bio kodeks časti, koje je podsticala i carica Jelena Dragaš. Ono je predstavljalo srpsku vitešku kulturu na kojoj je odrasla. A njen sin, poslednji vizantijski car Konstantin Dragaš, poslednji Paleolog, njen mezimac i uzdanica, gine tog 29. maja 1453. godine birajući carstvo nebesko.
Poginuo je na bojnom polju, u poslednjoj bici, bez carskih obeležja. Kada su se janičari probili kroz kapiju, on je skinuo purpurni ogrtač, sve carske oznake i krenuo u juriš kao običan vojnik. Želeo je da pogine kao Čovek, ne kao car.
Nakon završene bitke, uzaludno su Turci tražili carevo telo. I odelo. Tako je i stvorena legenda. Ona zbori da Konstantin nije poginuo već se petvorio u kamen, a kad dođe vreme vratiće se trijumfalno kroz Zlatnu kapiju Konstantinopolja.
Koliko se verovalo u legendu o besmrtnosti cara govori i to što su Turci kapiju držali zazidanu, dugo, dugo.
Legende, najskuplji film i menjanje toka istorije
Još jedna priča u vezi s tim je interesantna. Dešava se u 17. veku. Naime, tadašnji ambasador Engleske na Porti, u toku jednog prijema, ugledao je jednu statuu. Sa svojim ljudima pokušao je da je uzme, tajno, misleći da ga niko neće primetiti, jer su svi bili već pijani. Međutim, umalo nije linčovan. Turci su ga opkolili, veoma uspaničeni od džaka i pozamašne statue u njemu. Bili su ubeđeni da je pošao da oživi cara Konstantina. Nakon toga, ser Tomas Poj je uhapšen, sve s poslanstvom i kipom, za koji se ispostavilo da i nije kip, već mumija. Mislili su da je to Konstantinovo telo. Za svaki slučaj, mumija im je oduzeta, a oni pušteni.
Najskuplji film snimljen u Turkoj je Fetih, Osvajanje 1453. Premijera je bila 15. februara 2012. godine. Režiser Faruk Aksoja u neoosmanskom duhu prikazao je pad Konstantinopolja. Za dve nedelje to postaje najgledaniji turski film, sa 4 miliona 105 hiljada gledalaca.
Pad prestonice na Bosforu izmenio je tokove istorije. Toga su obe strane i danas svesne, samo što je odvajkada jednima pobeda jednako velika, koliko je drugima gorak poraz.
Mit o caru koji nije umro, već je samo zaspao nije samo mit, već i vera u obnavljanje vizantijskog carstva i, nasuprot svim nedaćama, uspešnu borbu s Osmanlijama. Verovali su u pobedu kao priviđenje iz koga se narod nikada neće probuditi, jer je došla nakon vekovnog prizivanja. Taj san nije prestajao čak i kada je pad Konstatinopolja postao daleka istorija. Beše to simbol vere i očekivanja koji je trajao sve do pred Prvi svetski rat.
Do danas, pogibija cara Konstantina je jedan od najdramatičnijih trenutaka hrišćanskog srednjega veka.
(Kurir.rs/Blic žena)
NE PROPUSTITE
