Od Mehmeda-paše Sokolovića do Emira Kusturice: Velikani koji nikada nisu zaboravili svoje srpsko poreklo

Mnogo je Srba muslimanske veroispovesti kroz našu istoriju koji su bili svesni svog porekla i bili ponosni na njega, a ostavili su veliki trag i zadužili srpski narod svojim delima. Istorijski put Srba muslimana traje od Ahmeda-paše Hercegovića i Mehmeda-paše Sokolovića pa do Emira Kusturice, a među njima je mnogo onih o kojima naša javnost malo zna i time su nepravedno zapostavljeni.

Ahmed-paša Hercegović

Rođen je 1455. godine kao Stefan Hercegović Kosača u Herceg Novom, u tadašnjem Vojvodstvu Svetog Save. Bio je srpski plemić iz porodice Kosača. Detinjstvo je proveo u Zahumlju i Dubrovniku gde se školovao, a nakon što je njegov otac Stefan Kosača priznao vazalstvo Hercegovine prema Osmanlijama, poslao ga je u Istanbul sultanu Mehmedu II Osvajaču. Tako je mladi Hercegović školovanje nastavio u dvorskoj školi, gde je naučio turski jezik i osnove islama.

Godine 1470. Stefen Hercegović je primio islam i dobio novo ime Ahmed. Brzo je napredovao i dogurao čak do funkcije drugog najmoćnijeg čoveka Osmanskog carstva. Veliki vezir je bio u više navrata za vreme tri sultana - Mehmeda II Osvajača, Bajazita II i Selima I. Učestvovao je u mnogim turskim osvajanjima i bio zapovednik flote.
Preminuo je 21. jula 1517. u Istanbulu.

Mehmed-paša Sokolović

Rođen je 1505. godine u selu Sokolovići, kod današnjeg Rudog (Republika Srpska, BiH) u srpskoj pravoslavnoj porodici kao Bajica Nenadić. Otac mu se zvao Dimitrije, a majka Marija. Kao dečak, paša se školovao u manastiru Mileševa, a u „danku u krvi" odveden je u janjičare kada je imao 15-ak godina.

Oko 1521. godine mladi Mehmed, nakon uspešno završene škole, stupa kao janjičar zahvaljujući svom stasu i pokazanoj fizičkoj spremnosti u službu kod Skendera Čelebija, finansijskog savetnika sultana Slejmana Veličanstvenog. Kao mlad janjičar Mehmed je učestvovao u Mohačkoj bici 1526. godine i prvoj opsadi Beča 1529. godine u kojima su se najviše istakli upravo janjičari. Nakon pohoda na Beč, Mehmed je doveden u carsku palatu u Jedrenu.

Nakon opsade i osvajanja Bagdada 1534. Mehmed je poslat u Topkapi palatu u Istanbulu, gde se ubrzo našao u blizini sultana Sulejmana. Sokolović od dolaska u Topkapi napreduje u dvorskoj hijerarhiji prvo kao nosač, potom kao čuvar odaje, nosilac mača i glavni probač hrane. Godine 1541. postaje glavni čuvar kapija što je bila četvrto mesto u hijerarhiji izvan dvora. Nakon smrti Hajrudina Barbarose, postavljen je za kapudan-pašu (komandant osmanske flote) 1546. godine. Posle tri godine, 1549. postaje treći vezir. Mehmed je brzo postao miljenik palate, a posebno posle jednog događaja koji je mletački diplomata opisao: „Njegov (Sokolovićev) napredak se dogodio onda kada je zahvaljujući snažnoj konstituciji spasio od utapanja sultaniju Hurem kada se njen brod nasukao. Zahvalna kraljica se od tada postarala za njegovo naglo napredovanje od čuvara dvorske kapije pa sve do položaja velikog vezira.”

Nakon smrti velikog vezira Rustem-paše 1561. godine, drugi vezir Semiz Ali-paša imenovan je za prvog, a Mehmed-paša je postao drugi vezir. Posle četiri godine, 1565, postaje veliki vezir Osmanskog carstva.

Pod direktnim uticajem Mehmeda-paše Sokolovića, 1557. izdat je berat kojim se dozvoljava obnova Pećke patrijaršije, i na patrijaršijski presto postavljen je Makarije Sokolović, njegov rođak. Posle smrti sultana Sulejmana, njegov sin Selim pokazao se kao prilično nesposoban i nezainteresovan vladar, pa je Mehmed-paša kao veliki vezir upravljao državom i imao ogromnu moć.

Selim II umire 1574, a Mehmed-paša ostaje veliki vezir sve do 1579. kada ga sultan Murat III smenjuje. Iste godine je na pašu izvršen atentat 11. oktobra, a veruje se da je ubistvo naručio sam sultan. Sahranjen je u Istanbulu.

Mehmed-paša Sokolović nikada nije zaboravio svoje srpsko poreklo, pa je pored obnove Pećke patrijaršije zaslužan i za mnoge zadužbine koje je ostavio širom nekada srpskih zemalja. Po njegovom naređenju 1571. godine je izgrađen most preko Drine u Višegradu (koji je srpski Nobelovac Ivo Andrić opisao u delu „Na Drini ćuprija”). Podigao je još nekoliko mostova u Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori. U svom rodnom selu Sokolovićima kod Rudog izgradio je džamiju, a u selu Poblaće kod Priboja, podigao je i crkvu koja je više puta rušena i obnavljana. Takođe, Mehmed-paša Sokolović je bio ktitor mnogim sagrađenim česmama, od kojih je najpoznatija ona u Beogradu, na Kalemegdanu.

Kapetan Husein Gradaščević

Husein je rođen 31.8.1802. godine u porodičnoj kući Gradaščevića u Gradačcu u Bosni i Hercegovini. Huseinov otac Osman je preminuo 1812. godine, kada je Husein imao nepunih 10 godina. Bio je dobro obrazovan i naučio je da čita i piše. Oženio se Hanifom, sestrom Mahmuda-kapetana Dervente, u ranim godinama.

Husein je postao kapetan Gradačca u 18. godini. Kada je postao gradačački kapetan, mnogo toga je uradio za svoj kraj. Izgradio je novu tvrđave tokom svoje vladavine, kao i džamiju u blizini. Bio je poznat po visokoj toleranciji prema hrišćanima, pa je i bez dozvole sultana dopuštao gradnju crkava.

Gradaščević je bio je predstavnik stare muslimanske klase koju su uznemiravale najavljivane reforme u Osmanskom carstvu, a te reforme podrazumevale su ukidanje janičara i uvođenje redovne vojske. Oni su se protivili svim tim promenama. Bili su i protiv turskih ustupaka susednim hrišćanskim državama, ali i protiv davanja širokih autonomija Srbiji, Crnoj Gori i Grčkoj. U jednom momentu muslimani su počeli da za sebe da traže autonomiju sličnu onoj u Srbiji, gde bi na vezirskoj stolici u Sarajevu sedeo vezir domaćeg porekla. Međutim, nisu naišli na pozitivan odgovor iz Istanbula.

Gradaščević se nametnuo kao vođa muslimana. Muslimanski velikaši predvođeni njime su pred Travnikom 26. marta 1832. godine pobedili bosanskog vezira Ali Namik-pašu, a vezir je jedva uspeo da se izvuče iz Travnika i preko Hercegovine pobegne u Vidin.

Husein-kapetan Gradaščević ubrzo je izabran za bosanskog vezira, i dobio naziv „Zmaj od Bosne“. On je tada počeo svoju političku aktivnost, pokušao je da traži savezništvo i podršku od kneza Miloša, gde mu je u jednom pismu saopštio da se on bori za samostalnu Bosnu, „koja bi na taj način po jeziku bila srpska, a po veri muslimanska“. Uspostavio je  dobre odnose i sa gospodarem Crne Gore, vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem.

Potpisivao se ćirilicom: „Хусеинь капетань Градашчевићь витез и предводитель целе босанске воиске“. Pored potpisa ostavljao je otisak pečata, izrađenog od zlata. Srpstvo je najviše isticano u pesmi koju su Huseinovi ratnici pevali odlazeći u boj kod Lipljana na Kosovu polju protiv velikog vezira Rašid-paše 16.7.1831. godine čija je vojska potučena do nogu:

„Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na Polju Kosovu
Il’ izgubit’ vjeru i junaštvo,
Ili ćemo ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti
I u Bosnu vratiti se slavno.”

Posle ove bitke je i Porta je bila primorana da Gradaščevića prihvati kao bosanskog vezira. Međutim, situaciju nije dobro iskoristio i ubrzo bio pobeđen od strane vezirove vojske kod Banjske, a zatim i na Palama 1832. godine. Posle 2 godine usled bolesti je preminuo.

Ali-paša Rizvanbegović

Rodio se u Stocu u Bosni i Hercegovini 1783. godine. Stolački kapetan bio je od 1813. do 1833. Bio je protivnik Husein-kapetana Gradaščevića i u početku sukoba stao je na sultanovu stranu. Za zasluge koje je pokazao u borbi protiv Gradaščevića imenovan je 1833. godine hercegovačkim vezirom i od tada pa sve do smrti 1851. godine gotovo je samostalno upravljao Hercegovinom. Umro je u Dobrunu kod Banjaluke.

 Ali-paša je poreklom bio iz stare srpske plemićke porodice i pisao je ćiriličnim pismom srpskog jezika. Iako je bio islamske vere, nikada nije zaboravio na svoje poreklo. Ivo Andrićje napisao pripovetku „Alipaša” o liku i delu ovog vezira.

Omer-paša Latas

Omer-paša Latas, rođen kao Mihailo, a u mladosti poznat kao Mile i Mićo Latas, rođen je 1806. godine u Janjoj Gori kod Plaškog u Lici, u tadašnjem Austrijskom carstvu. Njegov otac Sofronije bio je austrijski niži oficir u Vojnoj krajini, dok mu je stric bio sveštenik.

Posle raznih životnih nedaća, Mihailo je živeo veoma teško. Jednom prilikom mu je u Banjoj Luci jedan turski trgovac ponudio posao, ali pod uslovom da pređe u islam, pa je u Ferhadiji, kada je imao 21 godinu, Mihailo primio islam i uzeo ime Omer. Bio je bio izuzetno sposoban i brzo je napredovao, pa je čak stigao i do carske palate u Istanbulu gde je postao učitelj prestolonaslednika Abdul-Medžida i ubrzo (1838) pukovnik u carskoj vojsci.

Kada je na presto došao Abdul-Medžid, Omer Latas je postao paša. Istakao se u mnogim bitkama protiv pobunjenika u raznim krajevima crstva. Preminuo je 1871. godine u Carigradu.

Jovan Avakumović je u svojim beleškama o Omer-paši Latasu naveo da je jednom prilikom on rekao „Ne gledajte me deco, kao tuđina, iako znate da sam turski paša. Ja sam vazda bio i ostao samo Srbin. Uvek sam disao, pa i sada, kao mušir turske carevine, dišem samo srpskim duhom, gajim i negujem samo srpske osećaje. U turskoj vojsci, kao što znate, napredovao sam i doživeo slavu i gospodstvo kao retko ko. No, opet, nikad nisam zaboravio, niti ću zaboraviti one mudre reči i roditeljske savete kneza Miloša. Vazda, i u svakoj prilici ostao sam Srbin i prijatelj srpstva.

Srbija će zacelo jednom osloboditi i sebi prisajediniti Bosnu i Hercegovinu, što želim od sveg srca. Ako tada budem živ, radovaću se tome. Nu, jedan savet za taj slučaj, čujte još sada od mene. Begovi, spahije, poturčenjaci, njihova nazovi inteligencija i manji deo, iskvareni muslimani-varošani u Bosni i Hercegovini, nikad neće biti prijatelji srpstva. Prema njima budite oprezni. Ne verujte ni njihovim pretvaranjima. To su izdajice srpstva, koje Srbija mora držati strogo, ništa im ne popuštati, da ne bi pokvarili ostali muslimanski narod tamošnji.

Eto, gospodo, ovo su moji iskreni osjećaji i želja moga srpskoga srca. Kažite ovo u zgodnoj prilici vašim zemljacima. Moja je želja da Srbi uopšte znaju, da sam ja i kao Gazi Omer-paša, ostao dušom i srcem Srbin, da srpski osećam i srpstvu najvatrenije želim potpun uspjeh u ostvarenju njegovog narodnog ideala - da ujedini srpsku Kraljevinu, sve Srbe, koji su sad pod tuđinskom vlašću, ne samo pod Turskom, već i pod austrijskom. Sada, deco, zbogom! A još jednom vam ponavljam, učite što više vojne nauke, jer Srbija mora, možda i skoro, apelovati na vojno znanje svojih sinova...“, završio je Omer-paša Latas.

Mehmed Spahić

Rođen je u Mostaru 1855. godine. Bio je poznat kao Mehmed efendija Spahić, mostarski hodža, i važio za jednog od najznačajnijih predstavnika Srba muhamedanske vere. Bio je veliki protivnik austrougarske vlasti, koje su ga godinama progonile zbog isticanja svog srpskog porekla, pa je proglašen za državnog neprijatelja. Politika okupacione vlasti u Bosni i Hercegovini zasnivala se na gušenju srpske nacionalne svesti, kao i na negiranju istorijskog i političkog prava ujedinjenja svih Srba na Balkanu u jednu državu. Austrougarske vlasti su Spahića primorale da se deklarativno odrekne srpstva. Međutim, stihovi mostarskog efendije govorili su više od svih iznuđenih izjava:

„Što pominješ prošlost meni,
ta preda mnom jasno stoji.
Ja poznajem porijeklo,
praotaca, djeda moji!
I ja čujem glase, što ih,
s njina groba vjetar vine:
Srbin budi čedo naše,
ili proklet bio sine!”

Naime, u listu „Dubrovnik“ koji su uređivali dubrovački rimokatolički Srbi, 1892. godine objavljen je članak u kojem se muslimani pozivaju da slobodno iskažu svoju srpsku nacionalnu svest:
“Da ste vi ugledni sinovi našega srpskog naroda znate po živućijem među vama predajama. O tome ste pak i osvjedočeni, pošto i kod kuće i okolo kuće nalazite ljude vama ravne u materinskom jeziku, u crtama i izrazu lica, u tjelesnom krijepkom razvitku, u umnoj hitrini, u junačkoj iskrenosti, gostoljublju, biva u svemu...Čitali ste i čitate osobito istoriju srpskoga naroda glasovitoga i odličnog mađarskog rodoljuba vašeg ministra Kalaja... Kada dakle Kalajeva auktoritat nazivlje na temelju znanosti Bosnu srpskom zemljom, a Bosance Srbima, a vas begove bivšijem srpskijem plemićima, vrijeme bi bilo da i vi, muhamedanska braćo, izađete iz svoje reserve, i da nam se otvoreno odazovete, ter u našemu brackome kolu poigrate.”

Iz Mostara je na ovaj poziv odgovorio Mehmed Spahić, a njegov je odgovor objavljen u „Dubrovniku“. Spahić se zahvalio na takvom pisanju „za sve bosanske i hercegovačke Srbe – muhamedance, osobito za mostarske: ja ih mogu u ovakvoj stvari slobodno zastupati, pošto svi bosanski i hercegovački plemići i ugledne osobe drže se ovoga načela kao što su i dužni. Braćo Srbi, osobito muhamedanci, ne budite kukavice, već tražite pravo svoje, nek se vidi Srbin što je.“

Nakon ovog članka Austrougarska je preko svog okupacionog upravnika Benjamina Kalaja započela progon Mehmeda Spahića i drugih Srba muslimana koji su se ponosili svojim poreklom i isticali ga. Spahić je čak hapšen i zatvaran. Pod velikim pritiskom okupacionih vlasti, Spahić je popustio i dao pismenu izjavu 1894. godine u kojoj je rekao da je njegovo držanje bilo „mladalačka zabluda“. Izjavio je da napušta svoje prosrpsko držanje i moli da bude oslobođen internacije. Doživeo je duboku starost i preminuo 1958. godine.

Osman Đikić

Bio je srpski pesnik, autor drama, publicista i političar. Rođen je na Božić 1879. godine u Mostaru. Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu godinu dana pre njegovog rođenja, a s obzirom na to da je umro mlad, nije dočekao da vidi kraj okupacije.

Zbog toga što se javno izjašnjavao kao Srbin, austrougarske vlasti su ga izbacile iz gimnazije, pa je školovanje nastavio u Beogradu, odatle je otišao u Carigrad, pa u Beč, gde je završio Trgovačku akademiju. Još kao gimnazijalac se družio sa Aleksom Šantićem i Jovanom Dučićem. Do kraja života u svom književnom i javnom delovanju uvek je iskazivao svoje nepokolebljivo srpstvo. Bio je bankarski činovnik u Zagrebu, Brčkom i Mostaru.

Osman je pisao rodoljubive pesme kao što su „Srpska vila” i „Himna Srba muslimana”. Sakupljao je narodne umotvorine koje je ustupio Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Na grobu u Mostaru ime mu je ispisano ćirilicom. Godine 1903. osnovao je kulturno-prosvetno društvo za promovisanje srpskog identiteta među srpskim muslimanima. Umro je 1912. godine od tuberkuloze. Pred smrt iste godine napisao je pesmu „Ispovjed”:

„Ne zovi me tako, brate,
Jer to nije ime moje.
Turčin nisam nit ću biti.
Isto mene perje kiti,
Ko i tvoje, brate, što je!

Evo ruku, pruž’ mi svoju,
Pogludaj me, u očima
Pročitaćeš duše želje,
Upoznaćeš nade vrele
Što ih nosim u prsima.

Hej, Srbin sam, Srbin, brate,
To je moje pravo ime,
Koje ne bih, za sve dao,
A sve za nj’ bih žrtvovao
Ponosno se kitim njime!

Hej, Srbin sam, srpsko ime
Nad sve mi je drago, milo,
Islam mi je vjera sveta
Al mi ona ništ’ ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo.

Da za srpstvo srce bije,
Za nj’ da diše duša mlada,
Da ideal svet mi bude,
Haj, sloboda srpske grude
Što vjekovim’ trpi, strada!”

Avdo Karabegović

Pesnik rođen 15.8.1878. u Modriči u bogatoj begovskoj porodici, bio je zajedno sa Osmanom Đikićem među nosiocima srpske ideje u Bosni kod Srba-muhamedanaca. Prve pesme objavio je 1898. u srpskom časopisu „Bosanska vila”, gde je 15. juna objavio pesmu „U oči Vidova” u kojoj peva o bratskoj neslozi. Poslednja strofa pesme kaže:

„Da li čekaš bratsko razbojište,
Opet bojna truba da zatrubi?
Ili čekaš - ah zlaćani sanci -
Da se Prizren s Avalom poljubi?!”

Zbog isticanja srpskog patriotizma on je kao vojnik u austrougarskoj vojsci u Pešti odležao šest meseci zatvora. Ni to ga nije zaplašilo pa je nastavio sa širenjem srpske nacionalne ideje kod vojnika muslimana.

Avdo je umro od tuberkuloze u Loznici 18.12.1908, a sahranjen je u Beogradu. Posmrtni govor održao je Branislav Nušić.

Smail-aga Ćemalović

Političar i urednik lista „Srpska omladina” Smail-aga rođen je u Mostaru 23.11.1884. godine. Osnovnu i trgovačku školu završio je u Mostaru, a trgovačku akademiju u Gracu. Godine 1906. je pokrenuo opozicioni list protiv austrougarske okupacije, pod nazivom „Musavat” koji je uređivao zajedno sa Osmanom Đikićem. Zbog jednog članka u časopisu u kom je tražio da se vojnici ne zaklinju caru Francu Jozefu, jer je smatrao da je suveren sultan, bio je osuđen na 6 meseci teške tamnice u okovima. Godine 1912. osnovao je list  „Srpska omladina” za prosvećivanje srpske omladine islamske vere.

Posle I svetskog rata bio je gradonačelnik Mostara i član Narodne radikalne stranke. Zbog njegovog srpskog patriotizma, ustaše su ga spalile u logoru Jasenovac 1945. godine.

Omer-beg Sulejmanpašić

Bio je srpski književnik rođen 1870. godine u Odžaku, gde je živeo do svoje 15. godine. Po završetku školovanja Omer-beg je počeo da se bavi književnošću. Sakupljao je narodne pesme muslimana, ispevanih u srpskom desetercu. Rukopisi njegovih pesama čuvaju se u Etnografskoj zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti.

Napisao je više rodoljubivih pesama objavljenih u “Bosanskoj vili”, među kojima su i pesme „Srpstvu”, „Ustajte braćo” i „Želja” u kojoj kaže:

„Kroz srpski svijet, kroz svijet cio,
svakoga brata pozdravi mog.
Ta svi smo sinci jednoga doma,
jednoga doma - Srbinstva svog!”

Zbog svog prosrpskog delovanja Omer-beg je dobijao pretnje i „savete” da ide u Srbiju i tamo slavi „srpskog Svetog Savu” pa se iz Sarajeva 1899. vratio u rodni Odžak. Sa Smail-agom Ćemalovićem 1906. godine pokrenuo je list „Bosansko-hercegovački glasnik”, u kojem je pisao i Osman Đikić.

Preminuo je 1918. godine. Na njegovom nadgrobnom spomeniku, pored uobičajenog arapskog natpisa, urezano je ćirilicom: „Омер-бег Сулејманпашић, српски песник.” Ćirilični natpis izbrisale su ustaše tokom II svetskog rata.

Muhamed Mehmedbašić

Srpski revolucionar rođen u Stocu 1882. godine. Kao pripadnik organizacije „Mlada Bosna” učestvovao je u atentatu na Franca Ferdinanda 1914. godine. Bio je prijatelj sa čuvenim Mustafom Golubićem koji je takođe bio pripadnik „Mlade Bosne” i borio se u srpskoj vojsci tokom ratova. Mustafa je najviše uticao na Muhamedova revolucionarna osećanja i takođe je sebe smatrao Srbinom.

Mehmedbašić se sa Mustafom Golubićem pridružio četničkom odredu Vojislava Tankosića koji je ratovao u Prvom svetskom ratu i sastajao se sa Apisom u više navrata. Dolazak srpske vojske u BiH posle I svetskog rata nazvao je „najsrećnijim danom u svom životu“.

Godine 1943. u Sarajevu Mehmedbašića su uhapsile ustaše, a u zatvoru je preživeo strašne torture. Nakon izlaska iz zatvora, preminuo je 29. maja 1943. godine u Sarajevu, od posledica ovih tortura.

Meša Selimović

Jedan od najvećih srpskih pisaca svih vremena rođen je u Tuzli 26.10.1904. godine. Njegovi preci bili su iz hercegovačkog plemena Drobnjak, bratstvo Vujovići. Za svog oca, Aliju Selimovića, jednom je napisao „Nije bio religiozan, a po nacionalnom osećanju bio je Srbin.” Selimovićev roman „Derviš i smrt” deo je edicije „Srpska književnost u 100 knjiga”, pod brojem 95. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i uvršten je u knjigu „100 najznamenitijih Srba.”

Meša je autor brojnih romana među kojima su „Tišine”, „Tvrđava”, „Ostrvo”, a najpoznatiji je „Derviš i smrt”, koji su kritičari opisali kao remek-delo i čudo književnosti. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a uz Ivu Andrića smatra se najvećim srpskim piscem 20. veka.

Ženio se 2 puta, imao je tri ćerke. Umro je u Beogradu, gde je proveo poslednjih 10 godina svog života, 11.7.1982. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Meša je 1976. godine Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dostavio pismo sledeće sadržine:

„Kako u našim književnim prilikama naglo dolazi do novih momenata i olakih odluka, a ja ne mislim mijenjati ni svoja uvjerenja, ni stečeno mjesto u književnosti kojoj pripadam - može se dogoditi da ja, ili moja porodica, i dalje budemo izlagani neprijatnostima nečijih upornosti i nerazumijevanja. Da bih zaštitio svoj lični i književni integritet, ja se obraćam Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji sam redovni član, s molbom da se u njoj nađe i sačuva ova moja pismena izjava.

Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.

Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.

S poštovanjem i zahvalnošću,
Meša Selimović."

Emir Kusturica

Proslavljeni srpski reditelj, scenarista, muzičar i književnik rođen je u Sarajevu 24.11.1954. godine. Njegov otac Murat bio je zaposlen u Ministarstvu informisanja, a majka Senija bila je domaćica. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu. Po završetku studija 1978. godine Kusturica se vratio u Jugoslaviju gde je započeo profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Svoj prvi film („Nevjeste dolaze”) režirao je iste godine.

Paralelno sa njegovim ličnim razvojem, Jugoslaviju je obuzimao rat pa Kusturica napušta Sarajevo i otvoreno podržava Srbe. Uvek je zastupao tezu da su za rat krivi svi podjednako, a pre svih međunarodna zajednica.

Kusturica je dvostruki dobitnik „Zlatne palme” filmskog festivala u Kanu za filmove „Otac na službenom putu“ (1985) i „Podzemlje“(1995). Devedesetih godina predavao je na Univerzitetu „Kolumbija“ u Njujorku. Tokom života u SAD sprijateljio se sa Džonijem Depom. 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, a 1999. bio je predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu. Na Venecijanskom filmskom festivalu je 1998. dobio „Srebrnog lava” za najbolju režiju filma „Crna mačka, beli mačor”.

Godine 2005. bio je predsednik žirija Kanskog filmskog festivala.

Predsednik Ruske federacije Vladimir Putinviše puta je ugostio Emira u Kremlju, a 2016. ga i odlikovao „zbog doprinosa učvršćivanju prijateljskih odnosa i saradnji dva naroda”.

Na Đurđevdan 2005. Kusturica je kršten u srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog. O svom poreklu je govorio: „Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali muslimani samo da bismo preživeli Turke."

Jednom prilikom je rekao: „Moja drama je krajnje individualna, lična drama čoveka koji svoju naciju nije ustanovio na religiji, jer nije religiozan, nego na osnovu vrlo racionalnog pristupa jeziku. Kada sam se upitao negde, upola one frke, koji ja jezik govorim, jer srpskohrvatski više ne postoji, setio sam se da sam u školi skraćeno odgovarao - srpski. I ako sad treba da odredim svoju naciju, ja je određujem prema jeziku. S velikim ponosom, jer su na tom jeziku pisali velikani evropske kulture.”
Oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.

Ponosni na Nikolu, ali i na Mehmeda i Ivu

Postoji još mnogo znamenitih Srba muslimana koji su bili svesni svog srpskog porekla i ponosni na njega. Među njima su Skender Crnojević, Avdo Hasanbegović, Šukrija Kurtović, Fehim Musakadić, Hamid Kukić, Hasan Rebac, Skender Kulenović, Zuko Džumhur, Mustafa Pašić i mnogi drugi. Svi oni su primeri koliki su doprinos Srbi muslimani dali srpskoj kulturi, ali i borbi za slobodu. Njima je znatno teže bilo da sačuvaju svest o svom poreklu, o tome ko su im bili preci i ko su oni danas nego što je to bilo Srbima pravoslavcima.

Bili smo okruženi onima koji su pokušavali da na različite načine razbiju svest o pripadnosti jednom srpskom narodu isticanjem onih elemanta po kojima smo međusobno različiti. Možda zato treba da se ugledamo na Nemce, koji su Nemci i onda kada su različite vere, ali i onda kada svoj jezik svi nazivaju nemačkim, iako se dijalekti kojima govore značajno razlikuju.

Treba da budemo ponosni na Svetog Savu i Nikolu Teslu, ali i na Mešu Selimovića i Osmana Đikića, Ivu Andrića i Valtazara Bogišića, jer svi smo mi jedno. Meša Selimović je jednom prilikom rekao: „Čuvaj se mržnje, da ne pogriješiš prema sebi i prema drugima”.

Bonus video: