Komandant srpskog porekla bio je strah i trepet u Jasenovcu: Zvali su ga "gospodar pakla", a na kraju je završio isto kao njegove žrtve

Srpski narod je kroz istoriju pretrpeo mnogo stradanja, međutim stradanje za vreme Drugog svetskog rata i Nezavisne Države Hrvatske bilo je takvo da se posle 80 godina i dalje osećaju posledice.

Proglašavani su rasni zakoni, zabranjena je ćirilica, a Srbi su potpuno dehumanizovani. Na prostoru NDH osnovano je preko 40 koncentracionih logora u kojima je život izgubilo više stotina hiljada ljudi.

Sa osnivanjem koncentracionih logora započelo se odmah sutradan po uspostavljanju nove države. Već 11. aprila 1941. pokrenuto je osnivanje kompleksa logora Jadovno gde su vršena prva masovna ubistva. Ovaj kompleks logora postojao je do 20. septembra iste godine, i za samo 6 meseci u njemu je ubijeno preko 40.000 ljudi od kojih su 95% bili Srbi.

Međutim, najozloglašeniji bio je logor Jasenovac, „Aušvic Balkana”, osnovan avgusta 1941. Procene broja stradalih kreću se između 500.000 i 700.000 ljudi. Ovo su procene Zemaljske komisije Hrvatske iz 1946. godine, Centra Simon Vizental, kao i
Hitlerovog generala Ernsta Fika. Tokom postojanja NDH, ubijeno je gotovo 75.000 dece za koje su osnovani posebni logori.

Ko je bio Vjekoslav Maks Luburić?

Sam sistem koncentracionih logora Jasenovac je osmislio Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio prvi komandant logora. Ko je ovaj čovek, koji je među ustašama opevan kao „zapovednik svojih mesara”?

Rođen je 6. marta 1914. godine u selu Humac, u današnjoj Bosni i Hercegovini od oca Ljubomira i majke Marije. Luburići su deo plemena Drobnjaci od kojih je jedan deo prelaskom u zapadnu Hercegovinu primio rimkatoličku veru, a kasnije je i pohrvaćen.

O tome je pisao Andrija Luburić, srpski istoričar i etnolog, a smatra se da je Luburić bio svestan svog srpskog porekla.

Vjekoslav se po završetku osnovne škole preselio u Mostar gde je upisao srednju školu, a tamo se sprijateljio sa šovinistima. Ustašama se pridružio 1931. godine kada je imao samo 17 godina. Iste godine pobegao je u Mađarsku da ne bi bio uhapšen
zbog pronevere i tamo boravio u ustaškom kampu za obuku Janka-Pusta gde je položio zakletvu lojalnosti vođi ustaša Anti Paveliću. Nadimak Maks dobio je upravo u ovom kampu, od svog prijatelja Jura Francetića, pukovnika partijske vojske
ustaškog pokreta.

Prvi masovni zločini pod komandom Maksa Luburića u NDH nakon invazije Nemačke na Jugoslaviju

Luburić u aprilu 1941. godine dolazi u Zagreb. Pavelić ga je imenovao za pukovnika partijske vojske, pa Maks odmah počinje sa delovanjem i prva srpska sela Gudovac, Veljunu i Glinu napada već u aprilu 1941. godine kada vrši masovne pokolje. U Gudovcu su jedinice pod njegovom komandom 28. aprila pobile 195 Srba, u Veljunu od 6. do 8. maja ubijeno je 520 Srba u čijim ubistvima su učestvovali i katolički sveštenici, dok je u Glini 13. maja stradalo 437 Srba.

Do Drugog svetskog rata Gudovac je imao 8.000 stanovnika, od čega 3.000 Srba. Zločin u Gudovcu je bilo prvo masovno ubistvo Srba i Jevreja na području Nezavisne Države Hrvatske. Organizatori ovog zločina su bili Vjekoslav Maks Luburić, Eugen Dido Kvaternik i Martin Cikoš. Pre pokolja, žrtve su naterane da iskopaju sebi raku. Jedan preživeli je opisao taj kobni dan:

- Pohapšeni su vezani žicom (drotom), a onda opet – otac za sina, sin za oca, za brata… Tako su dotjerani u kolonu, koja je u toku noći do pred zoru zastajkivala pred svakom srpskom kućom. Kolone iz sva četiri pravca stizale su u veliku školu, na mjestu današnje banke. Tu su tučeni i prebijani, posebno od špalira ustaša kada su išli u zahod. U neko doba dana, opet u koloni, dotjerani su u stočne vagone na željezničku stanicu. Pošto je rodbina za to saznala, ispred vagona se okupilo dosta uplakanih majki, sestara, kćeri, maloljetnih sinova i braće. Međutim, bilo je i prilično onih koji su sa puno zadovoljstva došli pogledati taj nedjeljni prizor. Plače jadna rodbina...

Spomenik žrtvama ustaškog pokolja u Gudovcu je podignut tek 10 godina nakon Drugog svetskog rata, ali je srušen početkom 1990-ih godina.

Srbi u Veljunu ubijani su noževima i tupim predmetima u dvorištu lokalne osnovne škole. Ubistva su trajala čitavu noć. Sledećeg jutra, Luburić je viđen kako izlazi iz škole sav krvav i pere ruke pored bunara. Ustaša Janko Medved je 21.5.1945. opisao masakr u Veljunu:

- Prevezli smo oko 400 ljudi iz zatvora u Veljunu u školu u Blagaj. Tukli smo i mučili ljude od kojih je jedan dio od mučenja umro u zatvoru. Koliko se sjećam 8. maja ubijali smo ljude. Vodili smo 10 po 10 Srba do iskopane jame i tamo ih tukli krampovima, noževima i batinama. Kad smo ih dovezli do jame, komandovali smo da legnu, tako da smo od jednog do drugog išli i udarali po dva puta u glavu a zatim smo ih bacili u jamu. Bilo je ljudi koji su napola živi bačeni. Mene je dopao red na petu partiju u kojoj je bilo 12 ljudi, a svakoga je sprovodio po jedan ustaša. Sa mnom su sprovodili: ustaša Mika Štajduhar, Pero Grašić, Vale Paunović, Ivan Volf, Mate Štrk, Joso Marinac i još neki. Kad su Srbi legli kod jame prvi je uzeo željezni bat Pero Grašić i sa njim ubio četvoricu. Uzeo sam bat i ja i sam ubio ostalih 8 ljudi. Kada smo tako sve ljude poubijali, dr Nikola Zdunić dopremio je jedna kola živog kreča koji smo posuli po ljudima jer ih je bilo još dosta živih. Zatrpali smo jamu i zaigrali kolo.

Srbi u Glini stradali su u više navrata tokom rata. U izveštaju komande Druge italijanske armije stacionirane u NDH iz 9. jula 1941. tvrdi se: „U srezu Glina je pobijeno više od 18.000 Srba od kojih je 417 poklano u pravoslavnoj crkvi”. Jedini koji je preživeo masakr bio je Ljuban Jednak, i to tako što su ustaše mislile da je mrtav, a on je kasnije opisao šta se dogodilo:

- Tako je to išlo - jedan kamion, pa drugi kamion itd. Kada su gotovo sve u crkvi poklali i kada je broj nas živih spao na nas desetak, ja sam bio u jednom kutu crkve i u jednom času vidim kako nema nikoga u crkvi. Bilo nas je svega desetak. Pogledam iz kuta prema vratima i vidim ustaše kako iznose krvave i zakrvavljene ljude... Krv teče svuda po crkvi. Sve je bilo mirno, cijela crkva bila je osvijetljena svijećama. Ja preskočim na sreću - i bacim se među zaklane ljude koji su ležali na podu. Ispružim ruke i legnem među njih, a ostalih 5-6 nisu se mogli nikako sakriti i tih 5-6 su zatim zaklani.

Procenjuje se da su tokom 1941. godine na Kordunu i Baniji ustaše ubile preko 33.000 Srba.

Zapovednik koncentracionog logora Jasenovac

Maks Luburić je brzo napredovao u NDH. On je osnivač koncentracionih logora širom zemlje, a potom i zapovednik. Projektovao je sistem koncentracionih logora Jasenovac još dok je bio u egzilu u Mađarskoj, a njegova polusestra Nada Tambić bila je zadužena za ženski logor Nova Gradiška.

Ante Pavelić je Luburiću poverio vrhovni nadzor nad sistemom logora Jasenovac. On je logor obilazio nekoliko puta mesečno, a zbog njegove surovosti zatvorenici su ga se posebno plašili. Krajem septembra 1941, vlada NDH poslala je Luburića u Treći rajh da prouči nemačke metode stvaranja i održavanja koncentracionih logora. Luburićev obilazak logora trajao je deset dana. 

Sistem logora Jasenovac bio je smešten u naselju sa velikim brojem Srba. Čuvalo ga je 1500 ustaša, a činilo ga je 5 logora: Krapje, Bročice, Ciglana, Kožarnica i Stara Gradiška koja je posebno bila izgrađena za žene i decu. Nemački posmatrači su Luburića okarakterisali kao „velikog  sadistu”. Insistirao je da prilikom svake posete logoru lično ubije najmanje jednog zatvorenika. U jednom slučaju, namerno je poslao stotine zatvorenika zaraženih tifusom iz Stare Gradiške u logor Đakovo kako bi ubrzao širenje bolesti među zatvorenicima. „Luburić je stvorio takvu atmosferu da se svaki ustaša zapravo osećao pozvanim da ubije zatvorenika, verujući da će to biti čin patriotizma”, izjavio je Ljubomir Miloš, Luburićev rođak i ustaški oficir u Jasenovcu.

„Jednom zgodom kod sabiranja sitne đece došao Maks Luburić. Htio je ući u jednu nastambu. Ulaz mu prečilo nejako umiruće dijete. Luburić ga zahvatio na čizmu i nogom bacio daleko do zida, na kom se uz krv razabirao i sam mozak đeteta…” pisao je Đorđe Miliša u svojoj knjizi „U mučilištu-paklu Jasenovac”.

Životni uslovi u logoru bili su užasni, međutim prilikom poseta Crvenog krsta uslovi bi se donekle poboljšali. Zdraviji zatvorenici, kojima su obezbeđeni novi kreveti i posteljina, smeli su da razgovaraju sa delegacijom, dok su bolesni i iscrpljeni ubijani. Nakon odlaska delegacije, uslovi u logoru vratili bi se u prethodno stanje. Jasenovački sistem logora bilo je mjesto na kome su se našli najbestijalnije masovne ubice, ostrašćene ustaše i psihopate. Luburić je uspostavio sistem sastavljen od najvećih krvoloka - ubica i koljača. Krvoloci su, ujedno, sačinjavali upravu samog pakla, kako su ubice i žrtve zvale Jasenovac.

Prema podacima koji govore o mestima iz kojih su poticali ustaški zločinci, najbrojnije je bila zastupljena zapadna Hercegovina, zatim Dalmacija, Bosna, Lika, dok je najmanje ubica bilo iz Slavonije i „uže Hrvatske“. Zanimljivo je to što su baš sa ovih prostora odakle su zločinci najviše dolazili, Srbi masovno pokatoličeni u prethodnim vekovima.

Nemilosrdno je ubijao i decu i stare

21. decembra 1941. ustaške jedinice pod komandom Luburića umarširale su u Prkos Lasinjski, kod Bosanskog Petrovca. Luburić je tada izjavio: „Moramo da ubijemo sve, u Prkosu i u svim njihovim selima, do poslednjeg čoveka, čak i deteta. Njihova deca bi, kad porastu, bila naši neprijatelji i sva kasnija pokolenja bi upoznali sa tim šta smo mi ovde radili - zato moramo uništiti sve srpsko stanovništvo, pa i decu!”. Ustaše su okupile više od 400 srpskih civila, uglavnom žena i dece i starijih. Ubrzo nakon toga, odvedeni su u obližnju šumu i ubijeni.

Luburić je u narednom periodu bio predvodnik i inicijator mnogih masakara nad Srbima. U selu Draksenić njegove jedinice pobile su više od 200 seljaka. Tokom bitke na Kozari, jedne od najkrvavijih u ratu, koja se vodila između nemačkih i hrvatskih snaga s jedne strane i srpskih partizana s druge od 10. juna do 30. jula 1942, okupatorske snage ubile su oko 20.000 meštana, a deportovano je 68.600 ljudi, među kojima je bilo 23.500 dece. Od toga je pobijeno oko 35.000 ljudi, među kojima 11.000 dece do 14 godina. 

Izaslanik Vermahta u Hrvatskoj general Edmund Glez fon Horstenau o rezultatima operacije „Zapadna Bosna” je rekao: „Očistili smo Kozaru, da tako kažem, do poslednjeg čoveka, kao i do poslednje žene i deteta.”

Oktobra 1942. Luburić je u Jasenovcu priredio svečanost i ustašama podelio zlatne i srebrne medalje koje im je Pavelić namenio kao nagradu „za zasluge”. Na tom „banketu” Luburić je održao govor i, prema iskazu jednog svedoka, rekao doslovno: „I tako smo u ovoj godini u Jasenovcu poklali više ljudi nego Osmanlijsko carstvo za celo vreme boravka Turaka u Evropi”.

Ustaški danak u krvi

Nakon ovoga, Luburić je osmislio stvaranje godišnjeg „poreza”, kojim bi srpski dečaci bili oduzeti porodicama, uslovljeni da se odreknu svog srpskog nacionalnog identiteta, i pretvoreni u ustaše. Krajem 1942. godine „usvojio” je 450 dečaka koji su raseljeni tokom borbi oko planine Kozara. Odevene u crne ustaške uniforme, Luburić je dečake nazivao svojim „malim janičarima”, aluzija na sistem devširme Osmanskog carstva, koji je desetine hiljada dečaka odveo iz hrišćanskih porodica širom Balkana,
asimilovao i pretvorio u članove osmanlijske vojske.

Dijana Budisavljević je u svom dnevniku zapisala jednu upečatljivu epizodu. Kada je Maks Luburić došao u logor u Staroj Gradiški, bio je toliko ljut na ljude koji su deci pokušavali da ublaže patnju da im je pretio da će „nestati“. Istog dana su deca nakon višednevnog izgladnjivanja izvedena iz logora uz obećanje da će dobiti hranu, nakon čega su im obukli podrugljive ustaške uniforme, naterali ih da salutiraju fašističkim pozdravom dok su ih snimali, da bi ih na kraju opet ostavili bez hrane.

Luburić je prilikom reorganizacije takozvanih oružanih snaga NDH, koja je započela u jesen 1944. godine, dobio čin generala „Hrvatskih oružanih snaga“.

„Kuća terora”

Godine 1945, 16. marta, u Sarajevu gde je prethodnih mesec dana sprovodio pravi teror nad Sarajlijama, sazvao je sastanak preko 1.000 ustaških političkih i vojnih ličnosti i u prisustvu visokih nemačkih zvaničnika izdao je deklaraciju kojom se osuđuje boljševizam, Jaltska konferencija i nova komunistička vlada u Beogradu. Vila u centru Sarajeva koja je bila Luburićevo sedište bila je poznata kao „kuća terora” 

Ustaše su 21. marta otkrile zaveru za atentat na Luburića. Njegov potencijalni atentator bio je mladi komunista po imenu Halid Nazečić, kojeg je izdao jedan od njegovih saučesnika. Četiri ustaše su potom ubijene u napadima partizana u Sarajevu. U noći između 27. i 28. marta ustaše su obesile 55 Sarajlija. Znakovi koji nose frazu: „Živeo poglavnik!” bili su im postavljeni oko vrata, a njihova tela su ostavljena da budu primer drugima. Luburićeva teroristička vladavina u Sarajevu odnela je 323 života, prema podacima posleratne komisije za ratne zločine. Nekoliko stotina drugih je deportovano u koncentracione logore.

Beg iz Jugoslavije „pacovskim kanalima”

Kako su Nemci gubili na svim poljima, a kraj rata se video, tako je Luburić uništavao dokaze svojih zlodela. Naredio je da se masovne grobnice ekshumiraju, a tela kremiraju, da se preostali zatvorenici u Jasenovcu pobiju, a dokumentacija uništi. Nedugo posle rata pobegao je iz Jugoslavije. Boravio je u Španiji, Nemačkoj, Austriji, i osnovao terorističku organizaciju „Hrvatski narodni otpor".

Njegova polusestra Nada je sa suprugom, ustaškim oficirom Dinkom Šakićem, pobegla u Argentinu. Maks se u Španiji krio pod imenom Visente Perez Garsija. Bio je koordinator terorističkih napada širom  Evrope. Oženio se Špankinjom s kojom je dobio četvoro dece.

Ubistvo Luburića

Jugoslovenska služba je posle rata jurila vodeće ustaše koji su se skrivali u Evropi i južnoameričkim državama. Luburić je 1967 . godine zaposlio svog kuma Iliju Stanića da radi u njegovoj firmi, koji je bio agent UDBA-e, sa kodnim imenom Mungos.
Mesecima je Stanić pripremao da s njim ostane sam. Konačno, 20. aprila plan je sproveo u delo. Prvo je pokušao da otruje Luburića sipajući mu otrov u kafu, ali on nije delovao. Kada je 56-godišnji Luburić bio u kuhinji, Stanić mu se prikrao sa
čekićem i raspalio ga svom snagom u čelo. Luburić je pao, pokušao da ustane, a ovaj mu je viknuo: „Majku ti j*em ustašku! Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu!" i nakon toga mu sa još tri udarca razbio lobanju.

Sledećeg dana, 21. aprila 1969. godine, Luburićev sin otkrio je očev krvavi leš u jednoj od spavaćih soba u svom domu. Mrlje od krvi na podu ukazivale su na to da je iz kuhinje prenet u sobu. Obdukcijom je utvrđeno da udarci u glavu nisu bili smrtonosni, Luburić se zadavio vlastitom krvlju. Sahranjen je u Madridu, a sahrani je prisustvovalo stotine hrvatskih ustaša u ustaškim uniformama, koji su skandirali ustaške parole i fašističke pozdrave.

Ilija Stanić ispričao je jednom prilikom kako se sve dogodilo:

- Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popio je sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju.
Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo!“ Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom
pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti je*em ustašku. Ovako si ti
maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka!“

Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lobanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga
raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u ćebe. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da španska policija pomisli da je otet. Čekić i štanglu bacim u magacin. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: Koliko košta do grada pitam. „Tristo pedeset peseta“ kaže taksista. „Evo ti pet stotina, ja častim!“ U osam sati i pet minuta naveče sa železničke stanice poslao sam telegram „bratu" u Konjic: „M. nikad više!“

Odnos prema Luburiću danas

Vjekoslav Maks Luburić bio je samo jedan od mnogih koji su nad Srbima, Jevrejima i Romima pune 4 godine sprovodili teror u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. On je po završetku rata „pacovskim kanalima“ koje je organizovala rimokatolička crkva za beg nacista i ustaša pobegao i naredne 24 godine živeo slobodno. Bio je jedan od odgovornih za smrt stotine hiljada ljudi koji su ubijani na najstrašnije načine samo zato što su bili druge nacije i druge vere.

Nažalost, među šovinistima u Hrvatskoj razvijen je kult Maksa Luburića, pa u šovinističkoj pesmi „Jasenovac i Gradiška stara” početni stihovi kažu: „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara”.

Godine 2018. u Hrvatskoj je izdata nova revizionistička biografija Vjekoslava Maksa Luburića pod imenom „Život Vjekoslava Maksa Luburića - generala Drinjanina”, koja je promovisana i u rimokatoličkim crkvama. Hrvatsko društvo pisaca i P.E.N. centar osudilo je promovisanje ove knjige. „Kao pisci najoštrije osuđujemo svojevrsnu banalizaciju zločina i zatajenje etičke svesti i empatije prema Luburićevim žrtvama”, stoji u njihovom saopštenju.

U filmu „Dara iz Jasenovca” iz 2021. godine Maksa Luburića glumio je Marko Janketić.

(Kurir.rs)

 Bonus video: