Viktor iz Beograda je ženi iz plemena ljudoždera rekao da je lepa i počinio grešku života: Rekli su mu ovo i počela je agonija

Putopisac Viktor Lazić iz Beograda već godinama živi svoj san – ali ne onaj sa razglednica i „Instagram“ filtera, već avanturistički, nepredvidiv i često opasan. Njegova strast prema putovanjima odvela ga je do najudaljenijih krajeva sveta, uključujući plemena, prašume i ostrva, a zahvaljujući toj strasti, dobio je i – ljubav svog života. Ipak, pre nego što je pronašao svoju suprugu Itu, Viktor je jedva izvukao živu glavu iz jedne neželjene svadbe na Sumatri.

„To se dogodilo 2007. godine u plemenu Batak. To je narod nekadašnjih ljudoždera. U tom plemenu boravio sam nekoliko nedelja i udvarao se jednoj lepoj devojci. Uveče je bilo okupljeno celo selo na nekoj vrsti posela, a poglavica me je upitao da li mi se devojka sviđa. To je uradio pred svima, a meni se učinilo nekulturnim da kažem da mi se ne sviđa, mislio sam da bi ih to uvredilo i moglo da znači da je smatram za ružnu. Sutradan sam zatekao veliku feštu i obradovao se: rekoše mi da je u toku venčanje, a to znači da ću imati prilike da vidim njihove običaje i narodne nošnje“, ispričao je Viktor za Zadovoljna.rs.

Ali nije očekivao odgovor na jedno sasvim jednostavno pitanje.

„Kada sam upitao da upoznam mladu i mladoženju, rekoše mi da sam ja mladoženja…“

Filmski beg: 18 sati preko vulkana

U tom trenutku je znao da mora da beži – i to brzo. U pomoć mu je pritekao prijatelj, a bekstvo se pretvorilo u pravu filmsku jurnjavu.

„Uz pomoć jednog prijatelja junački sam sa svog venčanja pobegao. Otići iz tog bespuća nije nimalo jednostavno, putovao sam 18 sati i promenio nekoliko prevoznih sredstava. Put je vodio preko kratera jednog vulkana, a vozač autobusa me je utešio rečima da u toj zemlji postoji ‘samo’ 126 aktivnih vulkana.“

Nakon dramatičnog bega, iscrpljen i sa visokom temperaturom, našao se u jednom plemenu gde ga je lečio vrač – na vrlo neobičan način.

„Tamo su me odveli kod vrača koji me je, kao što to čine vračevi u raznim delovima sveta, propisno istukao. Logika je da sam se razboleo zato što je u mene ušao neki zao duh i, ako me dobro istuče, tom duhu će u mom telu biti neprijatno i on će ga napustiti, a ja ću ozdraviti. Ne znam šta mi je pomoglo: njegove batine, narodni lekovi koje mi je dao ili evropski lekovi koje sam takođe uzeo. Tek, posle nekoliko dana mi je bilo mnogo bolje.“

Ipak, briga o devojci koju je nehotice uvredio ostala je.

„Da sam ostao tamo, život mi sigurno ne bi bio loš: tu žive orangutani, priroda je izdašna i život je lep. Ponekad žalim što sam tako otišao i brinem se za tu devojku, koja mora da je mojim bekstvom bila veoma osramoćena“, dodao je iskreno.

Susret sa Itom: Biblioteka između tri vulkana

Dvije godine kasnije, 2009. godine, Viktor je na ostrvu Java upoznao Itu, tada šesnaestogodišnju devojku iz biblioteke.

„Otišao sam da posetim prijatelja koji je bio direktor biblioteke i pogledam tu biblioteku, a zatekao Itu… Tad je njoj bilo 16 godina, a meni 24. Razmenili smo kontakte, ona mi je napisala divno pismo dobrodošlice u Indoneziju i rastali smo se kao poznanici. Nikakve privlačnosti nije bilo. Povremeno smo bili u kontaktu, ali se nismo videli sve do 2017. godine, kad je buknula ljubav.“

Romantična prosidba među džinovskim knjigama

Viktor je Itu zaprosio na nesvakidašnjem mestu – među knjigama težine 20 kilograma u njegovom Muzeju knjige i putovanja na Banjici.

„Mnoga od tih izdanja veća su od jednog metra i teška po 15–20 kilograma. Ita je niskog rasta, kao i većina Indonežana, pa je među džinovskim knjigama izgledala kao Alisa u zemlji čuda. Tako sam je zaprosio.“

Venčanje po pravoslavnim običajima – ali u haljini i sa bodežom

Venčanje je održano u Džakarti, u pravoslavnoj crkvi – ali uz indonežansku nošnju i jedan vrlo neobičan detalj.

„Ja sam obukao tradicionalnu haljinu za kojom je bio postavljen tradicionalni bodež keris. Za te bodeže Indonežani veruju da su živi i da mogu svojim duhom da ubiju i ako nekog ne dodirnu. Ali sam ja insistirao da se obred obavi po pravoslavnom običaju, tako da je venčanje održano u pravoslavnoj crkvi u Džakarti.“

Zašto baš Ita?

Na kraju, Viktor objašnjava šta ga je vezalo za ovu izuzetnu ženu:

„Ita je oličenje smirenosti i strpljenja. Ona je izuzetno jaka žena koja jačinu pokazuje na neposredan, ali uvek nežan način. Nikada ne diže glas, a svađa je za nju nešto nepojmljivo. A ipak, uvek pokazuje jasnu čvrstinu svojih stavova, želja i namera i od njih ne odstupa. Uz to je veoma porodična, ali širokih shvatanja i puna razumevanja za moja putovanja i ekscentričnosti – pruža mi slobodu koju bih sa malo kojom ženom imao. Šta bih više mogao da poželim od životnog saputnika?“

 Bonus video: Zdrav recept iz putopisa Marka Pola