Test zavisnosti: "Preživela sam bez mobilnog telefona 24 sata! Nisam mogla ništa, a onda me je uhvatila panika"

Preživela sam dan bez telefona.

Zaključila sam da ću to istražiti ujutru, jer mi je bilo prekomplikovano da palim laptop, ulazim u Find my iPhone, razmišljam šta da radim... pa sam lepo otišla da spavam. I tu nailazimo na prvi problem: nemam budilnik. Dakle – kako ću se, zaboga, probuditi bez telefona? Setila sam se da sat može poslužiti u tu svrhu i to mi se činilo kao mala pobeda nad životom bez mobilnog.

Ujutru novi set problema. Kako da kontaktiram taksistu bez telefona? Uključujem laptop, proveravam Uber sajt – ima neki protokol. Ulazim u mejl i tamo me čeka pravo malo iznenađenje: moj vozač mi je ostavio poruku da mu je mobilni ostao u autu, ali da ga pozovem nakon 17h jer je radio celu noć i mora da spava.

Super. Pozvaću ga. Samo da preživim još nekoliko sati bez telefona.

Deci ostavljam rukom pisanu poruku na vratima: “Nemam telefon, ne možete me dobiti.” Imamo dva sina. Poruku nisu ni videli. Tog dana su me zvali bar deset puta – gde je ručak, šta imamo za domaći, gde su mi pantalone... Napisala sam im i da, ako je hitno, zovu tatu. Ni to nisu videli.

Na poslu je lakše. Imamo razne grupe na Teams-u, pa tamo napišem da nemam telefon i da proslede dalje ko me traži. Radni dan bi trebalo da je jednostavan. Sednem za laptop, radim šta mogu. Setim se da decu treba zakazati kod zubara – tražim telefon... a nemam ga. U firmi nemamo fiksne telefone – sve ide preko VPN-a. Znači – ništa od zubara.

Hoću da pozovem starijeg sina da ga podsetim na nešto bitno – pozajmljujem telefon od koleginice, ali ne mogu da se setim njegovog broja. Da, sramota, ali tako je. Ok, preživeće i on, i ja.

Ručak. Obično naručujem preko Glova ili Wolta. Sada ne mogu. Molim koleginicu da mi naruči – nema problema, kaže ona, “prebaci mi novac preko Keks aplikacije”. Nemam telefon – znači, nema ni Keksa. Ništa ni od toga.

Otkazuje i ideja da platim račune preko mobilnog bankarstva, a mužu sam obećala da ću rezervisati smeštaj za vikend. Ništa ni od toga.

Dok ručam, inače gledam Instagram, TikTok, Facebook... Sad pokušavam da pričam sa ljudima – ali svi su na telefonu. Ok, radim u novinama, čitaću novine. I to je nešto.

Setim se da moram da odobrim neke račune – cure iz računovodstva paniče jer ističu rokovi. Ali ja to – naravno – ne znam jer ne mogu da otvorim aplikaciju. Mejl stiže dva sata kasnije. Sve je “hitno”. E pa, neću ni to.

Moram da potvrdim plaćanja uz dvostruku verifikaciju – na kompu i telefonu. Opet ništa. Odlazim do računovodstva da objasnim da ne mogu da odobrim račune. Kažem da sam 12 sati bez telefona, i već lagano osećam nervozu. Pitam se šta se dešava u svetu. Šta ako se nekom nešto dogodilo? Mama me sigurno već zvala 51 put. Osećam se odsečeno od sveta. Ljudi pričaju o stvarima sa Instagrama i TikToka, a ja nemam pojma.

U 17h konačno zovem taksistu s prijateljičinog telefona. Javio se, ali kaže da mu je uletela vožnja do Splita, pa mogu da preuzmem telefon tek sutra ujutru. Molim?! Umesto da eksplodiram, kao odrasla osoba se suzdržavam. Kažem mu da nemam telefon, neka mi kaže adresu. “Poslaću vam na WhatsApp.” E pa, nećeš, nemam ni to. Pišem rukom adresu, dogovaramo susret ujutro u 9. On iz Ukrajine, jedva se sporazumevamo, ali ajde – izdržaću.

Imam lošu naviku da ne znam nijedan PIN napamet – sve čuvam u telefonu. Treba mi gorivo – naravno, zablokiram na kasi. U pomoć priskače ljubazan mladić koji mi plaća gorivo, ja mu obećavam da ću mu vratiti novac. Dajem mu broj, neka mi pošalje poruku kad dobijem telefon nazad. Posle 20 sati bez uređaja – postajem ozbiljno nervozna.

Tražim telefon od mlađeg sina – da, naravno, ali nemam svoju SIM karticu, pa mu ga vraćam suznih očiju. Ionako je Android – a ja “kao” ne znam da ga koristim.

Veče prolazi u igranju društvenih igara s decom. Oni glume moju sekretaricu – javljaju se na pozive rodbine koja misli da mi se nešto dogodilo. “Ne, mama je samo izgubila telefon.”

Odlazim na spavanje u 10. Pogledala sve vesti, istrošila bateriju na laptopu, čak čitala knjigu (!), a onda kriza – apstinencijska. Nervozna sam, imam čudan osećaj u stomaku, kao da se ceo svet događa negde drugde, a ja nemam pristup. Ponavljam sebi da su te paranoje iracionalne. Prvih 20 godina života sam živela bez mobilnog – preživeću i jedan dan. I tako sam zaspala.

Ujutru me budi muž i vodi prema Kozari putevima. Kaže da imam navigaciju u autu i da ću preživeti. Porodica se sprda – da više ne mogu u e-dnevnik, da sam gotova, da ću se izgubiti. I jesam – navigacija traži update, nije radila mesecima.

Na kraju – uspevam. Ulazim u taj kraj, pitam prolaznike, nalazim Ukrajinca, kasnim 10 minuta, dajem mu vino i Bajaderu, i dobijam nazad svoj telefon. Niko mi nije ukrao organe.

Dočekalo me 47 propuštenih poziva, gomila poruka – ali ništa posebno važno. Sve što je moralo – rešeno je. Informacije su ipak nekako stigle.

Shvatila sam da na telefonu dnevno provedem 4–5 sati – većinom odgovaram na poruke u grupama, tu su pozivi, mejlovi, skrolovanje po društvenim mrežama. Bez ekrana sam samo dok vozim, jedem, spavam ili treniram. Dakle, ukupno oko 10 sati dnevno provodim pred ekranima.

Je l' to normalno? Nije.
Je l' sam nešto naučila? Jesam.
Da se ne umire bez mobilnog.
Ali ne mogu da kažem da sam postala bolja osoba po tom pitanju.

(Kurir.rs/24sata.hr)

 VIDEO: Da li su mladi spremni da zamene telefon za puške?