Sofija se suprotstavila Hitleru, pa je pogubili na najbrutalniji način: Gestapo je uhapsio jer je nacistima rekla "NE", njene poslednje reči slamaju srca

Ime Nemice Sofije Šol malo je poznato van Nemačke, ali priča ove studentkinje, koja je zbog svoje hrabrosti i otpora u najteže vreme postala legendarna ličnost u rodnoj zemlji, i danas fascinira. Onda kada je svaka sumnja u vođstvo Adolfa Hitlera i pobedu Trećeg rajha bilo bogohuljenje u Nemačkoj, grupa mladih ljudi okupljena oko pokreta “Bela ruža” digla je svoj glas u ime istine i pravde, a svoju hrabrost platili su životima. Sofi Šol bila je jedna od njih.

Porodica je bila luteranske veroispovesti. Sofija je u školi bila odlična učenica i imala je bezbrižno detinjstvo. Godine 1930. porodica se preselila u Ludvigsburg, a potom 1932. u Ulm, gde je njen otac otvorio konsultantsku kancelariju.

Te godine je Sofija krenula u žensku gimnaziju. Naredne 1933. nacisti dolaze na vlast, a dvanaestogodišnja Sofija se, kao i većina njenih vršnjakinja, priključila ženskom ogranku Hitlerove omladine – Savezu nemačkih devojaka. Prvobitno oduševljenje ubrzo je splasnulo kada je uvidela pravu prirodu nacističkog režima. Njen tri godine stariji brat Hans, koji je takođe isprva bio entuzijastičan član Hitlerove omladine, ubrzo se razočarao u nacističku ideologiju.

Politički stavovi postali su odlučujući faktor u njenom izboru prijatelja. Hapšenje njene braće i prijatelja 1937. zbog učešća u Nemačkom omladinskom pokretu ostavilo je dubok trag na nju.

Sofija je razvila interesovanje za filozofiju i teologiju. Bila je talentovana za crtanje i slikanje, a dolazila je u kontakt sa umetnicima koje su nacisti nazivali "izopačenim". Cela porodica Šol bila je posvećena umetnosti i družili su se sa umetnicima koji su se protivili nacizmu. Među njima je bio i Otl Ajher, koji je pomagao Sofiji u crtanju i kasnije se oženio njenom sestrom Inge.

Gestapo prvi put uhapsio Sofiju kada je imala 16 godina

Sofiju je Gestapo prvi put uhapsio kada je imala 16 godina, nakon što su otkrili da je njen brat Hans aktivan u anti-nacističkoj omladinskoj grupi. Hans je uhapšen u vojsci, a Sofija, sestra Inge i brat Verner kod kuće. Sofija je puštena istog dana, dok su Inge i Verner proveli nedelju dana u zatvoru. Hans je proveo tri nedelje pod istragom i oslobođen je tek posredovanjem nadređenog oficira. To iskustvo učvrstilo je Sofijino protivljenje nacizmu.

Kada je na proleće 1940. godine završila gimnaziju, zbog ljubavi prema deci je postala vaspitačica, ali je i osećala sve veći otpor prema režimu.

U maju 1942. upisala je fakultet na Univerzitetu u Minhenu, gde je studirala biologiju i filozofiju. Njen brat Hans, student medicine na istom univerzitetu, upoznao ju je sa grupom istomišljenika koje je povezivala ljubav prema umetnosti, muzici, književnosti, filozofiji i teologiji.

U Minhenu je upoznala umetnike i mislioce poput Karla Muta i Teodora Hekera. Glavno pitanje kojim su se bavili bilo je kako pojedinac treba da postupa pod diktaturom. Tokom leta 1942. radila je u jednoj fabrici, dok je njen otac bio u zatvoru zbog kritike Adolfa Hitlera.

Osnivanje "Bele ruže" 

Kako su do građana dopirale informacije o brutalnosti nacističkog režima, javila se potreba da se nešto učini protiv toga. Šol se zajedno sa prijateljima odlučio za pasivni otpor nacistima pisanjem i distribucijom letaka koji su pozivali na svrgavanje nacističkog režima. Osnovali su grupu koju su nazvali "Bela ruža". Ova grupa je tokom leta 1942. izradila 6 letaka koji su savetovali nemačkom narodu da se pasivno suprotstavlja nacistima.

Letke su ostavljali u telefonskim govornicama, slali profesorima i studentima, te distribuirali na drugim univerzitetima. Citirali su Bibliju, Aristotela, Novalisa, Getea i Šilera, želeći time da apeluju na nemačku inteligenciju.

Neki od natpisa na lecima bili su: "Nećete nas ućutkati", "Mi smo vaša nečista savest, Bela ruža vas neće pustiti na miru."

Sofija je odlučila da se priključi "Beloj ruži", a kao žena bila je manje sumnjiva nacistima i veoma korisna grupi. Ona nije učestvovala u pisanju letaka, ali je bila ključna osoba zadužena za njihovo rasturanje.

Pogledajte u galeriji scene iz filma "Sofi Šol - poslednji dani":

Hapšenje i pogubljenje

Dana 18. februara 1943. Sofija i njen brat Hans odneli su pun kofer letaka na Univerzitet Ludvig Maksimilijan i ostavili ih po hodnicima. Sofi se popela na poslednji sprat koji je gledao na prozračni atrijum glavne zgrade univerziteta i bacila hrpu letaka preko ograde, u želji da ih vidi što više učenika. Međutim, taj čin je primetio Jakob Šmid, domar i vatreni nacista, koji ih je prijavio policiji. Obavestio je i rektora univerziteta Valtera Vista, člana SS-a. Rektor je na to odmah blokirao univerzitet i pozvao Gestapo.

Gestapo ih je uhapsio, a kod Hansa je pronađen nacrt sedmog letka koji je napisao njegov prijatelj, student medicine i član "Bele ruže" Kristof Probst. Hans je pokušao da ga uništi, ali su delovi pronađeni. Pod pritiskom je priznao da je autor Probst, koji je ubrzo uhapšen.

Pogledajte u galeriji fotografije Kristofa Probsta:

Sofija je pred istražiteljem, nakon Hansovog priznanja, preuzela punu odgovornost da zaštiti druge članove, iako je istražitelj mislio da je ona nevina. Na montiranom suđenju pred zloglasnim sudijom Rolanom Frajslerom, 22. februara 1943, Sofija je izjavila:

"Neko je morao da počne. Mnogi veruju u ono što smo pisali i govorili. Samo se ne usuđuju da to kažu."

Odbili su da se pokaju i nisu im dozvoljeni svedoci. Istog dana su Sofija, Hans i Kristof osuđeni na smrt zbog veleizdajei pogubljeni giljotinom u zatvoru Štadelhajm. Sofija je pogubljena u 17.00, Hans u 17.02, a Kristof u 17.05 časova.

Njene poslednje reči bile su, prema sećanju cimerke Else Gebel:

"Kako da očekujemo pobedu pravde kad se retko ko žrtvuje za pravičnu stvar. Danas je tako divan sunčan dan, a ja moram da idem. Ali koliko ljudi mora da umre na bojištima, koliko mladih života? Šta znači moja smrt ako probudi i upozori hiljade.“

Šesti letak Bele ruže je dospeo u ruke Britancima, koji su ga iz aviona bacali 1943. godine iz vazduha širom Nemačke pod nazivom "Manifest minhenskih studenata". Glasio je:"Nemačko ime će biti zauvek ukaljano ako se nemačka omladina konačno ne digne, istovremeno osveti i iskupi, sruši svoje mučitelje i pronađe novu duhovnu Evropu."

Sofi i Hans Šol su jedni od najpoznatijih protivnika nacističkog režima u Nemačkoj

Lilian Garet-Grog je 1993. godine izjavila: "To je možda najznačajniji čin otpora u XX veku. Petoro mladih ljudi usred nacističke Nemačke... Neverovatno.“

Istoričar Džad Njuborn rekao je: "Bele ruže nisu oborile režim, ali njihova simbolika je od neprocenjive vrednosti.“

Na 60. godišnjicu smrti, 2003. godine, bavarska vlada postavila je bistu Sofije Šol u Valhali, kao petoj ženi kojoj je ukazana ta čast.

"Institut za političke nauke braće i sestara Šol" u Minhenu nosi njihovo ime. Brojne škole, ulice i trgovi u Nemačkoj i Austriji nazvani su po Sofiji i Hansu u znak priznanja za njihovu hrabrost i otpor nacizmu. Njena priča inspirisala je brojne filmove, knjige i druga umetnička dela, uključujući i za Oskara nominovani film "Sofi Šol - poslednji dani“.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: Direktiva 25 kojom je Hitler naredio bombardovanje Jugoslavije