Patrijarh Pavle rođen je na veliki praznik: Matematika mu išla bolje od veronauke, na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine, a ovako je izabran za poglavara
Patrijarh Pavle rođen je na Dan Usekovanija glave Svetog Jovana Krstitelja 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca i veoma rano je ostao bez roditelja. Imao je samo tri godine kada je brigu o njemu preuzela tetka, pošto mu je otac umro od tuberkuloze, od koje je oboleo u Americi. Ubrzo je ostao i bez majke, koja je preminula rađajući dete novom suprugu.
Gojko je odrastao sa tetkom. Shvativši da je dete "veoma slabo", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje. Iz veronauke je imao tanku dvojku, Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, pa je odlučio da studira Bogosloviju u Beogradu. Na fotografijama iz studentskih dana bi ga malo ko prepoznao. Patrijarh Pavle nije imao prepoznatljivu bradu, ali mu je pogled ostao isti.
Zanimljivo je da je uporedo sa Bogoslovijom studirao i medicinu, ali je stigao samo do druge godine. Matematika i fizika su mu uvek dobro išli, ali je porodica veoma uticala na njega, pa je odlučio da treba da studira bogosloviju.
Monah
Patrijarh Pavle se zamonašio 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerođakona.
Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača u Podrinju. Školske 1950/51. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije "Sv. Kirila i Metodija" u Prizrenu. Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosinđel, a 1957. arhimandrit. Od 1955. dve godine je bio na poslediplomskim studijama u Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Hirotonisan je u beogradskoj Sabornoj crkvi 22. septembra 1957. od patrijarha Vikentija i episkopa pakračkog Emilijana, zvorničko-tuzlanskog Longina i žičkog Germana.
U oktobru te godine ustoličen je u Prizrenu od episkopa Germana i zahumsko-hercegovačkog Vladislava za episkopa raško-prizrenskog. Na Kosovu i Metohiji je proveo 33 godine. U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. I pored brojnih obaveza uvek je našao način da se dodatno uposli. Kažu da je obavljao i stolarske, limarske, električarske, knjigovezačke poslove. Ono što je najbitnije, uvek je bio uz srpski narod na Kosovu i Metohiji u najtežim vremenima.
Izbor za patrijarha
Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, kojem je predsedavao zagrebačko-ljubljanski mitropolit Jovan Pavlović, zamenik tada obolelog patrijarha Germana, biran je novi patrijarh između trojice kandidata tajnim glasanjem. Kako nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova izbor je obavljen žrebom na tzv. "apostolski način" tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha.
Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC. Ustoličen je 2. decembra 1990. u Sabornoj crkvi Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu
Patrijarh je stalno bio u pokretu, kako bi obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Uglavnom je svuda išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto. Tek kasnije, eparhija je imala jedan vartburg.
Gotovo svakog leta odlazio je u manastir gde se zamonašio.
- Pojavljivao se oko letnjih Vračeva, dva dana po Petrovdanu, s posebnom energijom koju je prenosio na druge. Držao je liturgije, propovedi i besede, a posle toga popravljao fasunge i dihtunge po manastiru - rekao je svojevremeno za „Politiku” arhimandrit Georgije Dobrosavljević, koji je bio iguman Blagoveštenja više od pola veka.
Da bi došao do manastira, sa narodom je strpljivo čekao autobus. Georgije, koji je veoma poštovao Pavla rado je prepričavao zajedničke anegdote, a među njima i onu da je Pavle sam sebi ušivao dugmad i pendžetirao cipele.
Sahrani prisustvovalo 600.000 ljudi
Patrijarh Pavle je preminuo 2009. godine, a u nestvarnoj tišini na večni počinak ispratilo ga je najmanje 600.000 ljudi. Stotine hiljada pratilo je kovčeg od Saborne crkve u Beogradu do platoa ispred Hrama Svetog Save gde je na desetine hiljada ljudi čekalo povorku. Ljudi su stajali na trotoarima sve do do manastira Svetog arhangela Mihajla u Rakovici, gde je patrijarh i sahranjen.
Pavle je bio ne samo duhovni vođa, već i tiha snaga naroda, simbol skromnosti, mudrosti i istinske dobrote. Ostao je zapamćen kao patrijarh koji je hodao među nama i bio deo naroda u pravom smislu te reči, uvek poštovan, na čelu institucije koja je imala najveće poverenje običnih ljudi. I danas, godinama nakon njegove smrti, priče o njegovoj jednostavnosti, smirenosti i nepresušnoj veri i dalje se prepričavaju sa divljenjem i toplinom.
Službu patrijarha Pavle je preuzeo u vreme raspada SFRJ i bio 19 godina na čelu Srpske pravoslavne crkve. Bio je patrijarh u najtežim vremenima za srpski narod u njegovoj novijoj istoriji i uspeo da sačuva poverenje u crkvu, jer je zajedno sa ljudima učestvovao u patnji i stradanjima. U svim situacijama je beskompromisno bio na strani naroda, pa je zato bio i ostao toliko voljen.
Bonus video: Ovako je sahranjen patrijarh Pavle