Preko noći postao najbogatiji čovek Evrope, pa odmah krenuo da deli novac: Mrzeo je pare, a ovo je razlog zašto nije hteo da ih da siromašnima

Zamislite da se jednog jutra probudite kao jedan od najbogatijih ljudi na planeti, a zatim provedete ostatak života trudeći se da taj novac poklonite bilo kome, samo da ne ostane kod vas. Upravo to je uradio Ludvig Vitgenštajn, čovek kojeg mnogi smatraju najvećim filozofom 20. veka.

Porodica Vitgenštajn nije bila samo bogata; oni su bili austrijski pandan američkim Rokfelerima. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn, bio je čelični magnat koji je držao monopol nad industrijom čelika u Austrougarskoj.

Kada je Karl umro 1913. godine, Ludvig je nasledio neverovatnu sumu. Iako je teško precizno konvertovati tadašnje krune u današnje evre zbog inflacije i ratova, istoričari procenjuju da je reč o stotinama miliona dolara u današnjoj vrednosti. Ludvig je u tom trenutku postao jedan od najbogatijih ljudi u Evropi.

Manji deo dao umetnicima

Pre nego što je potpuno raskrstio sa novcem, Ludvig je povukao jedan od najšmekerskijih poteza u istoriji umetnosti. Godine 1914. anonimno je donirao 100.000 kruna (ogroman iznos) za podršku siromašnim austrijskim umetnicima.

Među onima koji su dobili ovaj "finansijski vetar u leđa" bili su: Rajner Marija Rilke, Georg Trakl, Oskar Kokoška i drugi.

Interesantno je da Vitgenštajn nije želeo ni da zna kome novac ide, niti da ti umetnici znaju ko je njihov dobrotvor. Želeo je samo da podrži duh koji stvara.

Zašto je odbio ostatak bogatstva?

Nakon Prvog svetskog rata, u kojem je služio na frontu i nosio rukopis svog čuvenog dela Tractatus Logico-Philosophicus u rancu, Ludvig se vratio sa potpuno drugačijim pogledom na svet. Za njega je bogatstvo bilo "teret koji sprečava čoveka da bude moralan i intelektualno iskren".

Njegovi razlozi su bili duboko filozofski i asketski: Verovao je da luksuz kvari um i da čovek može da misli jasno samo ako živi jednostavno. Smatrao je da je posedovanje nezasluženog novca oblik "nečistote".

"Bogatstvo je za mene bilo kao zid koji me odvaja od stvarnog života i drugih ljudi."

Veći deo novca je podelio bizarnom logikom

Ono što ovu priču čini legendarnom je način na koji je razdelio ostatak bogatstva 1919. godine. Njegova logika je bila toliko "vitgenštajnovska" da bi je malo ko drugi razumeo.

Novac je podelio svojim sestrama i braći, ali uz jedan vrlo specifičan uslov. Odbio je da novac da siromašnima!

Njegovo obrazloženje je bilo i bizarno i genijalno: Verovao je da će novac pokvariti siromašne, jer oni nisu navikli na njega i mogao bi ih moralno uništiti.

Sestre i braća su, s druge strane, već bili toliko bogati da im dodatni milioni neće naneti nikakvu dodatnu štetu. Po njegovom mišljenju, oni su već bili "izgubljeni" za skromnost, pa im još malo novca neće škoditi.

Kako je živeo posle toga?

Ludvig Vitgenštajn je ostatak života proveo u gotovo ekstremnoj skromnosti. Radio je kao: Seoski učitelj u planinskim selima Austrije (gde je živeo u sobici sa jednim krevetom i lavorom), Pomoćni baštovan u jednom manastiru, Arhitekta (projektovao je strogu, minimalističku kuću za svoju sestru u Beču), Profesor na Kembridžu, gde je u njegovoj radnoj sobi bilo samo nekoliko drvenih stolica i jedan sto – bez ikakvih ukrasa ili luksuza.

Kada je umro 1951. godine, njegove poslednje reči su bile: "Recite im da sam imao divan život." Ispostavilo se da mu za taj "divan život" milioni na računu uopšte nisu bili potrebni.

(Kurir.rs/ Srbija Danas)

Bonus video: