Više od polovine obolelih ne zna da ima povišen šećer, a on može da ih dovede do srčanog i moždanog udara, amputacije nogu, ošteti bubrege, izazove slepilo...
Da je lečenje dijabetesa više nego kompleksan proces koji uključuje tim lekara, ne samo endokrinologa već i nutricioniste, neurologa, oftalmologa, psihologa i brojnih drugih specijalista, znaju svi koji se trude da ovu opaku bolest stave pod kontrolu.
- Samo redovnim kontrolama i postizanjem ciljnih vrednosti glikoregulacije moguće je prevenirati razvoj hroničnih komplikacija - upozorava prof. dr Tatjana Novaković, specijalista interne medicine i supspecijalista endokrinologije.
Kako 90 odsto današnjih šećeraša ima tip II dijabetesa, najbolji rezultati se postižu otkrivanjem bolesti u fazi kada se ona javlja u supkliničkoj formi. Tada se redukcijom telesne mase i fizičkom aktivnošću bolest može zaustaviti. U suprotnom, pridruženi problemi nisu nimalo bezazleni i mogu da nas koštaju i života. Mislite o tome na vreme: usvojite zdrav stil života i redovno idite na preglede.
OPŠTA DESTRUKCIJA
Kako nastaje dijabetes?
- Zna se da je glukoza ključni regulator sekrecije insulina, hormona koji luče beta ćelije pankreasa: vrednosti glukoze više od 3,9 mmol/l stimulišu sekreciju insulina. Dijabetes tip 1 je izazvan autoimunom destrukcijom ovih ćelija u pankreasu, što dovodi do nedostatka insulina. Bolest se klinički manifestuje kada se razori više od 80 odsto beta ćelija, a smatra se da proces započinje usled infekcije ili dejstva stimulansa iz spoljašnje sredine. Javlja se uglavnom pre 30. godine, ali se autoimuna destrukcija beta ćelija može pojaviti i u bilo kom životnom dobu.
Najviše bolujemo od dijabetesa tipa II
- Više od 90 odsto obolelih ima tip II dijabetesa; to su osobe između 40 i 60 godina, ali je bolest sve češće prisutna i kod mladih. Ima strogu genetsku predispoziciju, a na razvoj takođe utiču faktori spoljašnje sredine.
Kako se razvija?
- Progresivni kompleks metaboličkih poremećaja karakteriše istovremeni defekt na mnogim organima uz insulinsku rezistenciju u mišićima i masnom tkivu, progresivno slabljenje lučenja insulina u pankreasu, nekontrolisano stvaranje glukoze u jetri, abnormalno lučenje amilina u beta ćelijama pankreasa, glukagona u alfa ćelijama pankreasa i inkretina GLP-1 i insulinotropnog polipeptida zavisnog od glukoze.
Zašto je važno da redovno idemo na kontrolu?
- Kontrola glukoze i drugih važnih parametara u krvi je brza i bezbolna. U vreme postavljanja dijagnoze, kada se pacijenti ne kontrolišu redovno, već je oštećeno oko 50 odsto beta ćelija, dolazi do progresivnog pogoršanja bolesti.
UMANJITE RIZIKE
Može li se prevenirati?
- Prevencija tipa II dijabetesa moguća je u skoro 80 odsto slučajeva. Dijabetesu tipa II prethodi predijabetes, javlja se 10-12 godina pre postavljanja kliničke dijagnoze, a pacijenti imaju povećan rizik za razvoj makrovaskularnih komplikacija. Ipak, promenom načina života i uvođenjem fizičke aktivnosti može se smanjiti rizik progresije do dijabetesa za od 43% do 58%.
Kako se bolest zaustavlja?
- Medikamentna terapija u tipu I dijabetesa je isključivo terapija insulinom (intenzivirana konvencionalna terapija (IKIT) tri i više, po pravilu četiri dnevne doze ili kontinuirana supkutana insulinska infuzija (KSII) pomoću spoljne portabilne insulinske pumpe). Oboleli od dijabetesa tip II u startu se leče uglavnom peroralnim hipoglikemicima, koji dovode do snižavanja glukoze u krvi. Ne treba zaboraviti da je to progresivni poremećaj koji s vremenom traži primenu više hipoglikemičnih lekova, a često i insulin.
Šta ne smemo da zaboravimo?
- Dijabetes melitus je hronično i doživotno oboljenje koje zahteva stalno lečenje i praćenje, a u terapiji je važan individualni pristup pacijentu. Postizanje normoglikemije, poput one u zdravih osoba, za većinu bolesnika je nedostižna, ali tom cilju stalno treba težiti. Svako poboljšanje glikoregulacije umanjuje rizik od nastanka hroničnih komplikacija!
PREPOZNAJTE SIMPTOME:
- umor, slabost, malaksalost, glavobolja - povećani žeđ i glad - gubitak telesne mase uprkos unošenju hrane - učestalo mokrenje - grčevi u ekstremitetima, posebno nogama
HRANA KAO LEK
Važno je da uzimate manje obroke i užine i pravilno ih rasporedite tokom dana. U njima treba da se nađe hrana s više vlakana: povrće svih boja i hleb s celim zrnom. Nizak glikemijski nivo imaju (0-45) paradajz, pečurke, pasulj, sočivo, jabuke, kruške, grejpfrut. Zamenite zasićene masnoće sa nezasićenim. Preporučuju se riba (tunjevina i losos su bogate omega 3 kiselinom), manje masno ili obrano mleko, manje mastan jogurt, kiselo mleko, maslinovo ulje u manjim količinama. Testeninu, krompir i pirinač stavljajte ređe u tanjir. Zaboravite na napitke s puno kilodžula, slatkiše, ograničite unos soli.
MIŠIĆI SU OSNOVNI POTROŠAČI GLUKOZE
Dokazano je da svakodnevna fizička aktivnost u trajanju od najmanje 30 minuta može da ublaži posledice bolesti. Kada su mišići u pokretu, u njih odlazi višak šećera i ovaj izvor energije se lakše eliminiše iz organizma. Preporučuje se hodanje, plivanje, vožnja bicikla. Uz smanjenu glukozu, rezultati umerenog vežbanja su daleko bolja kontrola nivoa masti i krvnog pritiska.
NAJČEŠĆE KOMPLIKACIJE
- hiperglikemijska koma i hipoglikemija - dijabetesno stopalo; ulceracije, infekcije, gangrena - kardiovaskularne bolesti; hipertenzija, infarkt, moždani udar - bolesti bubrega: insuficijencija, nefropatija, papilarna nekroza, infekcije - inkontinencija urina, učestalo noćno mokrenje, mokrenje u krevet kod dece - očne bolesti; dijabetesna retinopatija, katarakta, glaukom - kožne bolesti: infekcije, plikovi, žuljevi, smanjena osetljivost na toplotu
(Branka MItrović)
NE PROPUSTITE
