Kristina je izgubila oca zbog raka pluća, zatim u dve godine majku i sestru zbog raka dojke, a na kraju je i sama dobila istu dijagnozu kao one. Kaže da je danas srećna i da se bori zbog svoje i sestrine dece.
Rak dojke najčešća je zloćudna bolest kod žena u razvijenom svetu i čini 10% svih zloćudnih tumora. U šta se pretvori život žene kojoj je dijagnostikovan rak dojke, a kojoj su od njega već preminule sestra i majka, ispričala je Kristina Mlađenović (42) iz Zagreba za portal Miss7zdrava.
Život nije bio blag prema Kristininoj porodici. Prvo je njenoj majci u 43. godini dijagnostikovan rak dojke, a u sledećih 10 godina njena majka je proživela povratak raka dojke, tumor na mozgu i na kraju i tumor na malom mozgu, a od posledica svega preminula je 2012. godine.
Za vreme majčine dugogodišnje borbe porodicu je pogodila i očeva dijagnoza - rak pluća, a onda je i sestri 2008. godine, u 38. godini života, dijagnostikovan rak dojke. Sestra je preminula dve godine posle i iza sebe ostavila sina (5) i ćerka (3). Nekoliko godina kasnije, u januaru 2016. godine, počinje i Kristinina borba s rakom dojke.
S obzirom na istoriju bolesti u porodici, Kristina je išla na redovne kontrole kod onkologa. U januaru 2016. godine odradila je jedan takav pregled i sve je bilo u redu. Dobila je termin za sledeću kontrolu za sedam meseci, ali ju je bolelo ispod leve ruke i imala je osećaj da nešto nije u redu. U maju 2016. godine napipala je kvržicu ispod leve ruke.
"To veče nikada neću zaboraviti. Gledala sam TV i slučajno ispod leve ruke napipala kvržicu. Nekako sam znala da nije dobroćudna i sada kada ovo pišem stoji mi "knedla" u grlu jer mi se javlja onaj loš predosjećaj kada jednostavno znaš da nije dobro, govori Kristina.
Nakon toga odlazi na citopunkciju i nalaz je uredan, ali nalaz biopsije pokazao je rak. Odmah je dogovoren termin operacije za kraj jula. Iako je imala hiljadu misli u glavi, čvrsto je odlučila da se bori, zbog svega što se dogodilo majci i sestri, a posebno zbog svoje i sestrine dece.
"Nisam mogla da doyvolim da se mojoj deci i sestričini i sestriću dogodi da još ostanu i bez mene. Stalno mi je prolazilo kroz glavu da sam potrebna deci, jer sam znala šta znači ostati bez najbližih", govori Kristina.
Na dan operacije i pre početka zahvata do Kristine dolazi medicinska sestra i govori joj da hirurg želi da razgovara s njom. Odmah je naslutila da nešto nije u redu, što je hirurg i potvrdio kada joj je rekao da je neće operisati danas jer su jutros na nalazu magnetne rezonance pronašli karcinom i u desnoj dojci.
U tom trenutku srušio joj se svet. Pustili su je za vikend kući jer je bilo potrebno da dogovore novi termin za obostranu mastektomiju s rekonstrukcijom.
"Muž je došao po mene i mislim da nam je to bio najteži i najduži vikend. Deci smo rekli šta se dešava, ali uz rečenicu 'Mama ima rak' odmah sam rekla '...ali ja ću biti dobro'. Jer kako su moja mama i sestra rekle meni svoje dijagnoze, tačno sam pretpostavila šta mojoj deci prolazi kroz glavu od rečenice 'Mama ima rak', priseća se Kristina.
Došao je termin operacije, a nakon zahvata avgust je provela u bolnici. Oporavak je bio dug, ali bila je uporna.
Sećam se da sam nekoliko dana nakon operacije otišla s mužem na kafu u krugu bolnice i nisam imala snage da podignem šoljicu kafe... ali se nisam predala. E, tek kada sam došla kući iz bolnice postalo je teško jer je trebalo da se vratim u normalan život, govori Kristina.
Uz veliku podršku supruga, dece i najbližih, ni u jednom trenutku se nije predala. Naporno je vežbala i svakim danom je mogla sve više toga da obavlja rukama i u tome je pronalazila sreću. Na prvoj kontroli nakon operacije dobila je dobre vesti - nije bilo potrebe za zračenjem i hemoterapijom, nego samo za hormonskom terapijom, koju i danas prima svake tri nedelje uz dodatne lekove.
Ima dana kada joj je teško jer od hormonske terapije, uz fizičke tegobe, ima i onih mentalnih, kada je posebno osetljiva, razdražljiva, ili ima "valunge", ali onda se seti da je živa i da može osećati pa je obuzme sreća.
"Stvarno sam srećna jer gledam svoju decu, sestrića i sestričinu kako odrastaju, a to je velika privilegija. Jedini strah koji imam je da neću doživeti da vidim svoju decu kako postaju ljudi. Sa svakom kontrolom i svakim pregledom javlja se onaj strah od loših nalaza. Ali, hvala Bogu, život ide dalje.
Kada te zadesi tako nešto, onda stvarno naučiš da više uživaš u malim stvarima. Staneš i počneš da osluškuješ prirodu, cvrkut ptica... Stvarno se trudim svakog dana da zastanemi malo "uživam" jer ja, hvala Bogu, imam tu privilegiju da mogu da uživam u životu dok, nažalost, moja mama i sestra i puno žena koje su izgubile bitku s tom bolešću nemaju", govori Kristina.
Dodaje da uz svakodnevne obaveze i posao ipak nađe trenutak da peva, pleše ili jednostavno sluša tišinu, uživa u izlasku ili zalasku sunca.
Za kraj, Kristina poručuje da je najvažnije ići na redovne preglede i raditi samopregled i dodaje da svako od nas treba da sluša svoje telo jer ono puno toga govori, samo treba znati slušati.
Kristinina priča objavljena je i u sklopu knjige "Nismo same", koja sadrži ispovesti 41 žene obolele od raka dojke, a na mrežnoj stranici Udruženja može se pronaći ukupno 160 ispovesti.
Kurir.rs/Miss7zdrava.24sata.hr/Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
