Beograđanka Gorica Đokić 2014. godine saznala je da je obolela od najsmrtonosnijeg ginekološkog kancera raka jajnika.
Za Kurirov dodatak "Zdravlje" podelila je svoju potresnu ispovest, od dana kada je osetila prve simptome, sve do trenutka kada je iz teške borbe izašla kao pobednik.
- Jutro. Bol. Previjam se. Kreće mučnina, povraćanje. Nisam ni slutila da mi se to dešava zato što mi je pukla cista na jajniku, za koju sam znala da postoji i koju sam, po preporuci lekara, morala da odstranim na vreme. Ipak, vremena sam imala za sve, osim za zdravlje...
I tako je krenulo. Hitna pomoć. Operacioni sto. Buđenje. Lekari. Svuda su oko mene. Nije kraj. To nije jedina operacija. Sledi druga, zahtevna, i to posle samo dvadesetak dana. Radi mi je, srećom, profesor dr. Aleksandar Stefanović sa timom vrhunskih stručnjaka. Unapred me je pripremio da će operacija biti opsežna i teška. Odstranjeni su mi jajnici, materica, deo trubušne maramice i deo limfnih žlezdi. Sve se odigralo munjevito, kao na filmu u kome se nije znalo da li će biti hepi enda.
- Epilog priče tada bi već neko mogao da nasluti. Ja još uvek ne... A onda stiže. Opali me kao grom iz vedra neba. Rak jajnika. Sećam se, bio je sumoran novembarski dan, 2014. godina. U lekarskoj sobi bile smo doktorka i ja. Scena - mučna. Osećam, rekla bi mi nešto. I kreće. Izgovara. To nešto je rak jajnika. Teško je. Smrtonosno. Kao iz topa, ispalila sam - doktorka, ja ću to pobediti! Munjevito, kao da nisam znala kakva je to bitka...
- To je bio inače i jedan početak, i jedan kraj. Dijagnoza je značila kraj dotadašnjeg bezbrižnog života kroz koji sam jurila kao muva bez glave. Prioritet mu je, kao toj muvi, bilo sve osim zdravlja. Ipak, shvatila sam to i kao svoj novi početak. Morao je to da bude. Od njega nisam mogla pobeći. To je bio početak mog drugog života, života sa teškom bolešću. O svom neprijatelju tada nisam ništa znala. Inače, rak jajnika je najsmrtonosniji ginekološki kancer. A sećate se da sam prethodno doktorki odsečno rekla - pobediću! Inače, ni u svetu ni kod nas ne postoji rani skrining za otkrivanje raka jajnika, simptomi su nespecificni i otkriva se u kasnim fazama, kada je procenat izlečenja mali.
- Ma koliko da sam bila spremna da se uhvatim u koštac sa njim, saznanje da imam rak me je totalno porazilo. Preispitivala sam sebe. Zašto sam to dozvolila? Osuđivala sam sebe. Postavila sam i ono čuveno pitanje koje se svako pita - zašto baš ja? I nije bilo samo to... Nizalo se pitanja još... odgovor ni na jedno od tih pitanja nije bilo...
- Dijaloge sam vodila sama sa sobom. To je bio početak niza psiholoških faza kroz koje svaki pacijent prolazi kad sazna za tešku dijagnozu. Jer - sve dalje zavisilo je od mene.
- Konzilijum je odredio da primim šest hemoterapija na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Usledila je faza lečenja koja je najteža. Sa dve torbe, iznurena od operacija, ali opet s verom u Boga i u izlečenje, ušla sam u sobu broj 2 ovog Instituta. Imala sam dugu kosu, upletenu u pletenicu.
- Dočekala me je slika koju nikada neću zaboraviti. Pacijentkinje na belim krevitima, bez kose, sa infuzijama, terapijama... Svaka u svom svetu. Rekla sam sebi - ti odavde moraš da izađes izlečena. Nastavljala sam ja tako svoj dijalog... Kažem, bolest ne dolazi preko noći, pa i izlečenje neće doći naprečac. Izdrži!
- Po kosi i mojoj unezverenosti odmah se primetilo da sam nova. Ipak sam prekinula tu mučnu tišinu, predstavila sam se cimerkama... i tako je počelo moje šestomesecno lečenje hemoterapijom. Sedamnaestog dana nakon prve hemoterapije otpala mi je kosa. Znala sam da me taj momenat čeka, tobož sam bila spremna na to. Ipak, kad sam sebe videla ćelavu pitala sam se - da li sam ovo ja? Pitala sam se da li je moja snaga negde iščezla. Ipak, kosa je porasla, a odstranjeni organi nikada neće.
- U bolničkoj sobi sam mnogo spoznala o životu, smrti, borbi, strahu, empatiji, predaji... Strah je loš saveznik. Nisam dozvolila da me obuzme. On parališe i vodi na dno. Videla sam kako ljudi umiru od straha, a ne od raka. Bilo ga je, ali volja i želja za životom ga je uvek nadvladavala. Tu je bila moja snaga. Želela sam da živim, da se vratim mojoj porodici, radim, putujem, stvaram... Molila sam Boga da mi podari snagu da sve izdržim, da sebe preobratim i zakoračim nova u drugi zivot. Na lečenju sam upoznala mnogo divnih žena. Neke višu nisu među nama. Podržavale smo jedna drugu, bodrile, tešile...
- Jedna anegdota iz bolnice sobe ostaće mi zauvek u sećanju...Trebalo je da primim terapiju i po ko zna koji put da me igla ubode i stavi braunila. Ljubazna i iskusna medicinska sestra se trudila, preznojavala, ali vena neće na videlo... Odjednom iz bolnice sobe se zaorila pesma! Jedna pacijentkinja je rekla "ajde da je pesmom dozovemo". I svi smo pevali. I sve je posle išlo kao pesma. Smeh i suze tamo su mi tokom lečenja bili verni saputnici.
- Na lečenju sam upoznala Zoricu Velicki, koja se takođe borila sa rakom jajnika i koja je osnovala Udruženje građana za borbu protiv raka jajnika „Progovori". Narednih godina postala sam deo misije koja širi svest o ovoj bolesti. Zorica se 10 godina borila sa ovom bolescu i ona je sinonim borbe protiv raka jajnika. Nije vise među živima, ali živi kroz svoja dela i mi smo nastavili njenim putem. Kroz udruženje se borimo i za savremene terapije, kako bi se ženama omogucilo sto bolje lečenje i produžio životni vek sa ovom teškom bolešću.
- Da se razumemo, trebalo je izdržati to. Nije bila dovoljna samo moja rešenost. Podizali su me moji najbliži - porodica, familija, prijatelji, kolege... i danas čuvam poruke podrške u telefonu koje su mi mnogi slali. Te poruke su kao sećanja - njih ništa ne može da izbriše - ispričala je ona.
Kurir.rs / Zdravlje/ Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
