Najnovije vesti

SVAKOG DANA ČEKAM INVALIDITET, A NJEGA NEMA! Miloš ima MULTIPLA SKLEROZU, ali ne da da ona vozi njega, VEĆ VOZI ON NJU! (FOTO)
Miloš Rokić, Foto: Privatna arhiva

ISPOVEST Miloš Rokić

SVAKOG DANA ČEKAM INVALIDITET, A NJEGA NEMA! Miloš ima MULTIPLA SKLEROZU, ali ne da da ona vozi njega, VEĆ VOZI ON NJU! (FOTO)

Zdravlje

Multipla skleroza veoma je progresivna i podmukla bolest, a Miloš ne da da ga savlada

Miloš Rokić (36) iz Beograda, član Društva MS Srbije i pacijent koji je oboleo od multipla skleroze. Doktor je nauka iz oblasti fiziologije životinja, student psihologije. Osoba je za koju nikad niko ne bi rekao da vodi bilo kakvu bitku, a kamoli da ona ima jedno tako okrutno ime.

U godini kada je Miloš dobio dijagnozu postojala su dva leka za multipla sklerozu, a danas ih kod nas ima petnaest. Napredovalo se, što zaista dokazuje upravo to što Miloš govori, da se sa MS-om može i mora živeti.

U ispovesti za Kurir, dodatak Zdravlje, govorio je o jednoj dijagnozi koja ga prati od detinjstva, ali i ovoj teškoj podmukloj s kojom se i danas bori. 

- Dijabetes imam od svoje pete godine. Na njega sam navikao. Ni terapija mi nije "bauk". Ni lekari mi nisu bauk. Sve godine bolesti naučile su me da redovno posećujem lekare, i da im verujem. Možda me je ta vera u njih i dovela tu gde jesam. Jer, dijabetes nije moja jedina boljka.

- Godine 2010. počeo sam da gubim vid na levom oku. Oštrina vida mi se naglo poremetila. U mojoj glavi to je isprva bilo nešto "prosto kao pasulj". Mislio sam da mi je neka mušica upala u oko i da ću je brzo istrljati. Tada sam živeo u Pragu gde sam radio doktorat. Međutim... doktor nauka sam iz oblasti fiziologije životinja. Naslućivao sam da kod mene dijagnoza može biti multipla skleroza jer sam imao znanje o ovoj bolesti obzirom da sam polagao razne ispite iz oblasti neuropatologija. Ipak, i kada sam došao u Srbiju i krenuo na analize, i kada mi je ona, multipla skleroza, sve više disala za vratom, ulazio sam u poricanja. Do te dijagnoze se pomalo lutalo jer su lekari mislili da je u pitanju neka vrsta hroničnog pogoršanja u dijabetesu. Ipak, imao sam veliku sreću da budem pregledan od strane starijih neurologa, od kojih su neki već u penziji. Moram spomenuti doktorku Nadežda Čolačković Šternić koja je na neki način predosetila i naslutila da se kod mene verovatno ne radi o komplikaciji dijabetesa, već o multiploj sklerozi. Tada sam, iako svestan da dijagnoza lako može biti ta, krenuo u poricanje. Mislio sam - pa dobro ne mora baš pogoršanje vida odmah da bude MS... Uvek to neko zrno nade postoji. Uvek se nadaš da to možda nije to. Ipak, bilo je...

- Profesorka Šternić je napravila seriju dijagnostičkih procedura i saopštila mi dijagnozu. To je to. Potvrdila je moje sumnje. Definitivno je - multipla je. Naš razgovor je bio kratak, ali je poruka u emocionalom smislu bila preplavljujuća. Uputila me je kod doktorke Jelene Drulović i rekla mi da ću lečiti kod nje. Kada me neko pita gde su mi suze tada bile... a nije da do njih čoveku posle takve spoznaje nije... Sačuvao sam ih za sebe. Stigle su me posle, kada sam sve informacije obradio sam sa sobom. Bilo je, priznajem, pre tih suza, nešto... Po izlasku iz ordinacije sam po prvi put samoinicijativno tražio da odem na psihoterapiju. Bila mi je potrebna druga osoba koja će uspeti taj emotivni kovitlac barem malo da ublaži.

Miloš Rokić
foto: Privatna arhiva

- Porodica mi je, tek sam kasnije shvatio, bila velika podrška, iako su oni bili možda prestrašeniji od mene. Mi te strahove tek sada delimo, 10 dana nakon moje dijagnoze. Desi nam se da tek sad neke stvari dođu na videlo, kada su se ti emocionalno preplavljujući sadržaji obradili. Majci i sestri je bilo mnogo teško tada. I sam sam bio u kovitlacu tog dana, nisam prepoznavao osećanja. Mi tek sada dolazimo do uzajamnog razumevanja kako je ko reagovao u tom trenutku i zbog čega.

- Posle dijagnoze multipla skleroze sam odlučio da promenim karijeru, život... Otišao sam u Ameriku na pet godina, vratio se i upisao studije psihologije. Jer, ona me je naučila da bolest prihvatim, da sa njom živim.

- U suštini, život mi je dao drugu šansu. Sada sam završio treću godinu studija. Multipla skleroza mi je otvorila nove horizonte. Sa njom sam otvorio neki unutrašnji svet. On je možda postojao i ranije, ali nije bio u fokusu. Sam sam sebe spoznao kroz bolest. Shvatio sam da je najnormalnije ljudsko stanje upravo stanje ranjivosti, i veoma je bitna spoznaja da nismo savršeni. Upravo je bolest ta koja nas ogrezne u spoznaju nesavršenstva i ranjivosti. Suze se ne prikazuju, bol se ne prikazuje. A strah... on je uvek negde tu... Multipla je veoma progresivna bolest, ali ta progresija kod mene nikad nije nastupila jer sam odmah nakon dijagnostike bio priključen na terapiju koja je modifikuje tok bolesti. Ona i invalididet koji MS nosi su nešto što se podrazumeva. Moja bolest je, kažu, bolest u iščekivanju. Iščekujem invaliditet, ali njega nigde nema. Verovatno ga nema zahvaljujući lekovima koje pijem.

- Jednom prilikom, na psihoterpiji smo iskoristili jednu staru fotografiju iz vremena kada sam imao multipla sklerozu, a mislio sam da je nemam. Posle meditacije nad svojim starim slikama shvatio sam da se sa tom bolešću živi. Vidim fotografije na kojima negde putujem. Vidim prijatelje. Ipak, lezije u mozgu ne vidim. A magnetna rezonanca je pokazala da su postojale i ranije.... I onda shvatam. Život se živi - pa se živi. Živeo sam sa dijabetesom, živim sa multiplom... Otišao sam u Ameriku zbog opštenja nad starim fotografijama. Rekao sam sebi "hajde da se živi". To mi je moto i danas - hajde da živimo sa multipla sklerozom, jer se to može.

Ne dam svojoj multiploj sklerozi da vozi mene, već ja vozim nju.  

Kurir.rs / Zdravlje / Suzana Trajković

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track