Alkoholizam je hronični i progresivni poremećaj koji se odlikujе prekomernom konzumacijom alkoholnih pića i nemogućnošću pojedinca da kontroliše navike pijenja. Osobe sa ovim poremećajem često imaju svojevrsnu žudnju za alkoholom (engl. „craving“) koja bitno smanjuje normalno funkcionisanje u društvu i dovodi do nemogućnosti umerenog pijenja. Ove osobe takođe zanemaruju svoje poslovne, porodične i druge obaveze zbog pijenja, što ponekad dovodi do gubitka posla, raskida emotivne veze, razvoda braka ili problema sa zakonom. Međutim, često i pored svih ovih problema, kao i potencijalnih zdravstvenih posledica odnosno ugrožavanja fizičkog zdravlja, oni nastavljaju da piju alkohol. Nagli prestanak pijenja ponekad dovodi do apstinencijalnog sindroma u vidu drhtanja, lupanja srca, znojenja, muke, glavobolje, nesanice i gubitka apetita. Mogući su i psihički simptomi u okviru ovog sindroma poput iritabilnosti, depresivnog raspoloženja, strahova, a u ređim slučajevima i halucinacija i konfuzije. Uzroci alkoholizma su složeni i višefaktorni, i mogu uključivati genetske, psihološke i društvene činioce. Na primer, osobe sa porodičnom istorijom alkoholizma mogu biti podložnije ovom poremećaju. Pored toga, razna traumatska iskustva ili mentalni stres takođe mogu doprineti razvoju alkoholizma.
Lečenje alkoholizma je često dugotrajno i kompleksno i neophodno je da u njemu učestvuju stručnjaci sa prethodnim iskustvom i znanjem iz oblasti bolesti zavisnosti. Terapija, pored ostalog može da uključuje medikamentoznu terapiju, različite modalitete psihoterapije, kao i aktivnosti u okviru društvenih grupa za podršku i savetovanje. Osoba sa problemom alkoholizma takođe mora biti dovoljno motivisana da započne i istraje u procesu lečenja. Porodična, kao i šira društvena podrška, kao i odgovarajuća reintegracija alkoholičara u društvene i radne procese su često veoma važni faktori koji doprinose uspešnom okončanju terapije.
Mnogi lekari i istraživači tvrde da ne postoji minimalna bezbedna količina alkohola, odnosno da je i umereno pijenje štetno u smislu povećanja rizika od nastanka mnogih bolesti. Stoga osoba koja nikada ne pije, nikada ne bi trebalo da počne da pije. Takođe, potpuni prestanak konzumiranja alkoholnih pića je najbolje rešenje za osobe koje piju, bez obzira da li ispunjavaju diijagnostičke kriterijume za alkoholizam i zavisnost od alkohola. Ipak, ovakav pristup „nulte tolerancije“ od strane lekara ne daje uvek povoljne rezultate, te je stoga ponekad bolje primeniti takozvani koncept „smanjenja štetnosti“. Ovaj koncept je u prošlosti sa uspehom primenjen u lečenju mnogih bolesti zavisnosti, a poslednjih godina postoje inicijative da se primeni i u drugim oblastima poput tranzicije ka zdravoj ishrani, ili na primer, borbe protiv duvanskog dima kroz razvoj bezdimnih duvanskih proizvoda. Kod alkoholizma, primena ovog koncepta bi se ogledala u zameni alkoholnih pića onim sa nižim procentom alkohola, kao i postepenim smanjenjem unosa alkohola tokom dužeg vremenskog perioda umesto nagle i potpune obustave. Takođe, umesto kategoričnog i nefleksibilnog zahteva za potpunom obustavom uzimanja alkohola, lekar se može fokusirati na lečenje posledica alkoholizma poput depresije ili anksioznog poremećaja, a ponekad to može dovesti do toga da pacijent sam značajno redukuje unos alkohola. Takođe, pristup usmeren ka povećanju socijalne i porodične podrške, kao i rešavanje problema u komunikaciji unutar porodice može dati povoljne rezultate.
Alkoholizam je kompleksan i multidimenzionalan poremećaj koji predstavlja veliki problem za fizičko i mentalno zdravlje pojedinca, ali takođe i veliki javno-zdravstveni problem. Lečenje alkoholizma zahteva učešće psihijatra sa značajnom ekspertizom u oblasti bolesti zavisnosti, ali i učešće drugih stručnjaka kao i angažovanje šire društvene zajednice.
Dr Igor Pantić
