Kada dete treba da počne da posti? Sveštenici iz Tumana imaju odgovor

Ne mora dete odmah da posti ceo post niti da se od prvog dana odrekne svega na šta je naviklo. Mnogo je važnije da polako razume zbog čega se posti, šta odricanje znači i da kroz veru uči o strpljenju, dobroti i odnosu prema drugim ljudima, poručuju sveštenici Stefan i Mihailo iz manastira Tumane.

Dovoljan je i jedan dan

Prema njegovim rečima, dete sa osam ili devet godina već može postepeno da se upoznaje sa postom, ali bez pritiska da odmah mora da izdrži više dana.

– Mislim da dete od 8, 9 godina već polako može da krene da posti. Ako je teško dva dana, onda bar taj jedan dan, koliko može da se izdrži – kaže otac Stefan.

Upravo je reč „polako“ možda i najvažnija za roditelje koji žele da dete uvedu u post. Nema potrebe da prvi susret sa odricanjem postane kazna, obaveza ili nešto čega će se dete plašiti.

Mnogo je važnije da razume zbog čega nešto tog dana ne jede i šta post zapravo treba da promeni u čoveku.

Nije sve u hrani

Otac Stefan naglašava da smisao posta ne treba svesti na spisak dozvoljenih i zabranjenih namirnica.

– Nije poenta da dete nauči samo spisak hrane koju ne sme da jede. Mnogo je važnije da kroz post polako shvati šta znači odreći se nečega, pomoći drugome, oprostiti, biti strpljiv i pokušati da popravi neku svoju naviku – objašnjava.

Zato roditelji ne bi trebalo da razmišljaju po principu „ili ceo post ili ništa“. Ako dete može da posti jedan dan, i to može biti početak.

– Nije cilj da dete strahuje da će pogrešiti, već da kroz post nauči da se čovek može menjati malo po malo – poručuje otac Stefan.

Takav pristup posebno je važan u najmlađem uzrastu, kada dete tek upoznaje veru i pokušava da razume običaje koje vidi u svojoj porodici.

„Suština je da ne jedemo jedni druge“

Ipak, jedna poruka oca Stefana možda najbolje objašnjava šta post treba da predstavlja i odraslima i deci.

– Mi u suštini u vreme posta sve radimo i sve nam je post, ali gubimo suštinu. Suština posta je ne jesti jedni druge.

Drugim rečima, malo znači to što će dete izbaciti određenu hranu ako će istovremeno biti grubo prema drugima, svađati se, vređati ili odbijati da oprosti.

Za dete post može da bude prilika da nauči da podeli nešto sa bratom ili sestrom, pomogne roditeljima, bude pažljivije prema drugarima ili pokuša da ispravi ponašanje za koje zna da nije dobro.

Upravo takve male promene, prema rečima sveštenika, mnogo više približavaju dete pravom smislu posta nego puko odricanje od hrane.

Deca i pričešće

U manastiru Tumane nedeljom se okuplja veliki broj vernika koji pristupaju pričešću, među kojima ima i mnogo dece.

Otac Mihailo ističe da nije na sveštenicima da ljude bez razloga odvraćaju od pričešća, ali da postoje osnovni uslovi na koje se vernicima ukazuje.

– Mislim da nije u našoj vlasti da mi odvraćamo ljude od pričešća. Napomenemo svakako da uslovi moraju da budu post, molitva i pre svega da smo kršteni u kanonskoj pravoslavnoj Crkvi – kaže otac Mihailo.

Kada je reč o deci, upravo zato je važno da roditelji ne počnu samo od hrane, već da ih postepeno upoznaju sa životom Crkve.

Bez prisile i žurbe

Sveštenici iz Tumana savetuju roditeljima da u veri ne žure i da od deteta ne očekuju da preko noći razume ono što i odrasli uče čitavog života.

Dete treba voditi u crkvu, pokazati mu kako izgleda bogosluženje, upoznati ga sa sveštenikom i omogućiti mu da postavlja pitanja. Tako se vera ne pretvara u niz naredbi i zabrana, već u nešto što mališan upoznaje prirodno i postepeno.

Tek tada i post može dobiti pravi smisao.

Umesto da dete pamti da određenog dana „nije smelo“ nešto da pojede, mnogo je vrednije da zapamti da je pokušalo da bude strpljivije, da oprosti, pomogne nekome ili se odrekne nečega što voli.

(Kurir.rs/Mame.rs)

 Video: Kako hrišćanstvo gleda na kliničku smrt