Srpski Newsweek razgovarao je sa suprugom Antonija Isakovića, Leposavom, književnicom, arhitektom i fatalnom ženom čuvenog pisca.
Na zgradi broj 19 na beogradskom Studentskom trgu stoje tri spomen-table - ovde su živeli i stvarali: Antonije Isaković, Slobodan Selenić i Mića Popović. „Kako pametna zgrada“, mislim se dok se penjem ka stanu gospođe Leposave Milanin, Antonijeve udovice, književnice, arhitekte, fatalne lepotice. Razgovaramo među gomilom knjiga, Leposava se priseća prva tri susreta sa svojom najvećom ljubavlju, pre upoznavanja.
"Prvi put sam ga videla u bioskopskoj sali zatvorenog tipa, u koju sam se ušunjala. Davao se neki film, trebalo je da dođe i Tito. Bila je velika gužva, išla sam u gimnaziju i svuda sam ulazila kako sam htela. Nisam shvatala koliko sam lepa, to je bilo strašno. Prvo sam to teško podnosila, a posle mi je bilo svejedno. Ulazim i uvek idem pravo u prvi red jer ako sednem negde pozadi, doći će neko ko ima kartu i neće to uvek biti muškarac koji će me pustiti. Videla sam čoveka koji je sedeo pored Mire Stupice i smeškao mi se. Pomislim, šta ima meni da se smeška kad sedi pored takve dive, koju sam obožavala.
Drugi susret se desio kad sam krenula s mamom u bioskop. Ona me je čekala kod ‘Madere’, bila je kišica i već je padao mrak, prilaze mi dva mnogo lepa mladića i kažu da će me čuvati jer me neki čovek neprekidno prati. Mislim se, malo sutra, pronašli su način da mi priđu, ali stvarno odjednom prođe čovek u lepom mantilu, tad nije bilo mnogo mantila, okrenuo se i tako sam zapamtila tog gospodina.U doba cvetanja lipa sedela sam na prozoru, u visokom parteru, bila je velika vrućina i tako sam se rashlađivala u haljinici s bretelama, a ta velika lipa koja je ulazila u prozor zaklanjala me je od pogleda s ulice. Primetim ipak da neki čovek stoji i gleda me, nasmejano. Izgledao je starije. Odjednom u sobu ulazi moj brat, vidi ga i počne da viče kako će da ga prebije. Odmah je strčao dole, ali se čudni gospodin nije ni pomerio. Dugo su se gledali, onda se Antonije lagano okrenuo i otišao.“Glava na grudimaKonačnom upoznavanju studentkinje arhitekture i 14 godina starijeg gospodina kumovao je Stole Janković, budući reditelj.„Stole je neprestano smišljao neke štosove kako da me osvoji. Upoznala sam ga ‘na kartu više’. Tada su mladići kupovali karte za bioskop i jednu bi davali devojci koja im se sviđa da bi sedela pored njih u bioskopu i tako bi se upoznavali. Htela sam da obradujem moju drugaricu Veročku, lepoticu, čija je lepota posle tri godine zatvora otišla. Bila je tužna i htela sam da je vodim u bioskop. Stole stoji ispred i daju mi kartu, ponudim se da platim, ali nije hteo. Dam Veročki kartu i odem kući. Sutradan sam išla kod Veročke da vidim kako je bilo i baš na Bulevaru kad sam htela da preskočim neku baricu, videla sam da neko stoji i gleda me. Kad ono - Stole! ‘Je l’ lepo ono što ste uradili?’ Krenem da se pravdam i kažem da baš idem kod nje i on odluči da me otprati. Kad smo stigli, rekao je da će me sačekati. ‘Nemojte, uvek dugo ostanem kod moje Veročke.’ Posle nekoliko sati izlazim, a Stole stoji i čeka. Pošto smo stanovali blizu, često je po mlađem bratu slao ceduljice s porukom da dođem da ga posetim. Stalno je nešto priređivao, kad dođem sa zakašnjenjem, on kaže: ‘Napisao sam ti pesmu, ali pošto te ceo dan čekam, mislio sam da nećeš doći, pa sam je spalio u kaminu.’ Bio je smešan, ali me njegova ljubav nije zanimala. Jednog dana mi je rekao da nas je Antonije pozvao da dođemo kod njega, ali mene ni to nije interesovalo. Prošla je cela zima dok Stole nije rekao: ‘Ajde da odemo, da ga skinem s vrata.’ I tako odemo u zgradu gde je ‘Madera’, u tu garsonjeru. Na stolu stoje čokolade, bademi i lešnik. Ne sećam se kad sam videla čokoladu pre toga. Njih dvojica nešto pričaju, mene to ništa nije zanimalo, samo jedem one čokolade. Čak sam razmišljala kako neke da strpam u džep, pa da odnesem sestri i mlađem bratu, ali bilo je neizvodljivo. Sledeći put kad me je Stole zvao da idemo kod Antonija, prvo pitanje je bilo: ‘Hoće li biti čokolade?’ Tako sam nekoliko puta odlazila sa Stoletom. Jednom sam rekla da ću doći, ali su se stvari malo iskomplikovale. U to vreme ceo Beograd je bio zaljubljen u Dragutina Gostuškog, kompozitora, a meni se nije sviđao iako je bio prepametan. Dragutin me je svuda pratio kao senka. Znao je ceo dan da sedi preko puta kuće i da me čeka, trpeo je svakakva zadirkivanja komšija. Kad sam izašla i rekla da idem kod Antonija, on je dreknuo: ‘Šta ćeš kod te komunjare?!’ Padao je sneg, Gostuški me prati i ja mu obećam da ćemo se poljubiti ako me posle toga ostavi na miru. Tako stojimo na Tašmajdanu i ja prigovaram: ‘Ti si u kaputu, molim te, ko se još ljubi u kaputu?’ On ga skine i baci na sneg. Kažem: ‘Znam kako se ljubi’ iako nemam pojma, ‘pa ne može ni u džemperu.’ On ostane u košulji, a ja krenem da bežim. Utrčim u Antonijevu zgradu, a on i Stole silaze niz stepenice. Antonije je imao neki očajnički pogled koji kasnije u životu nikad više nisam videla. Ni kada mu je majka umrla, ni baka, koja ga je podigla. Bio se toliko tužno zagledao da me je bilo sramota. Mislio je da neću doći. Takav očaj nikad više nisam prepoznala kod njega. Kad su me videli, vratili su se u stan, osećala sam se kao krivac. Sela sam u fotelju u uglu, nije bilo čokolade na stolu, oni nešto pričaju, napola ih slušam, ćutim, bilo mi je mnogo dosadno. Antonije kaže da je završio neku priču. Pomislim: ‘Jao, neću sad valjda i te koještarije da slušam!’ I stavim prste u uši. Od naših pisaca meni je tada samo Ivo Andrić valjao. Međutim, ipak čujem jedan ritam koji je dobar, talasanje, zvuk koji ima logiku. Osetila sam emulziju koja je imala talase na pravom mestu. I odlučim ipak da slušam. Prvo što mi je palo na pamet bilo je koga li je prepisao. To je bila pripovetka ‘Kašika’, koja je posle nekoliko godina ušla u obaveznu lektiru. Kad je završio, Stole je zauzeo pozu i krenuo da iznosi svoje mišljenje, a ja skočim: ‘Stole, idi kući!’ Tog trenutka je zgrabio mantil i kao munja izleteo. Onda Antonije ustade i kleknu preda mnom. Nikada nisam bila s momkom, nisam znala kako treba da se ponašam. Sedela sam u haljini koju sam sama sašila, zakopčavala se pozadi, tako da sam bila obezbeđena. On je bio na kolenima i stavio mi je čelo na grudi. Nisam imala brushalter. Svašta mi je padalo na pamet, ali sam sebe prekoravala: ‘Prostakušo, čovek je veliki pisac, gospodin.’ Posle nekih 10 godina, već smo bili u braku, setila sam se: ‘Zamisli kolika sam bila glupača da sam pomislila da ćeš ono, da ćeš glavom da ideš levo desno po mojim grudima.’ Kaže: ‘Lepa, naravno da sam mislio to da uradim, ti si bila centar moje vasione. Nisam smeo’.“
Ljubav u doba tuberkulozeU to vreme lepotica zbog koje se zaustavljao saobraćaj i u Beogradu i u Rimu kad bi prelazila ulicu, u tajnosti je pisala roman o devojci oboleloj od tuberkuloze koja se zaljubljuje u mladića sa sela. I zadesila ju je sudbina njene fiktivne junakinje.„Dobila sam tuberkulozu. Smestili su me u dispanzer, bilo nas je šest u sobi. Jednog dana dolazi Antonije i donosio čokoladu, a iz akten-tašne vadi buket belih ruža. Gledam ga u čudu: ruže u akten-tašni?!‘A kako ću, pa svi bi videli da nosim cveće!’‘Šta je tu strašno, valjda je lepo nositi cveće, je l’ se stidiš.’ Svaki treći dan mi je donosio cveće. A bio je još jedan profesor koji mi je isto svaki treći dan donosio bele ruže, ali nije mogao da uđe, pa ih je ostavljao na jednoj terasi. Onda ih uzmem i dam nekoj devojci u sobi, da ne vidi Antonije kako imam još jedan buket, mada do tada ništa nije bilo intimno među nama.Kad smo se prvi put poljubili, bila sam u šoku jer sam to gledala samo na filmu, mada smo i kao devojčice vežbale kako ćemo da se ljubimo. Mislila sam da je to samo usta na usta. Kad ono - nešto balavo. Skočila sam kao oparena. Antonije se osećao kao krivac, verovatno je mislio da sam luda.Posle toga sam išla na lečenje u Mojstranu, tamo su odlazili beogradski studenti tuberani, išla sam mesec dana da dišem i to mi je možda najlepši period u životu. Divno smo se slagali, imala sam dve najbolje drugarice, crnku i plavušu, nije se znalo koja je lepša. Antonije, koji je tada bio direktor Nina, dolazio je svakog vikenda. A u tom kampu u Sloveniji bio je i neki Dragan, arambaša, pravi muškarac, u koga su se sve devojke zacopale. Meni se najviše dopadalo što je uvek bio u pohabanom odelu, sviđali su mi se muškarci koji su traljavo obučeni. Dragan i ja smo na nekom izboru tuberana bili izabrani za najlepše u kampu. Pozvao me je da šetamo kroz šumu, trebalo je da preskočimo neku rečicu i tad je pokušao da me poljubi. Počela sam da se kikoćem i objasnila sam mu da je to suviše filmski. To mi nije oprostio, ali mi je tri dana pred odlazak zakazao sastanak u Beogradu. Obećala sam mu, ali se više nikad nismo videli. Mada, bila sam se zaljubila u njega i to sam rekla Antoniju, koji je tada pustio samo jednu suzu: ‘U redu, je l’ mogu da nastavim da te posećujem?’ Nastavio je i tako me je ponovo osvojio.“Kad se njihova ljubav već razbuktala, kako to obično biva, umešala se porodica.
„Moj otac je rekao da će ga upucati iz lovačke puške ako ga još jednom vidi blizu kuće. Braća, koja su bila ljubomorna kao otrov, non-stop su htela da ga biju. A mama je bila najlukavija: prvo mu je rekla da ne može svadba da bude na jesen jer ‘ne možemo da se snađemo’, i da bi najbolje bilo ‘na zimu’. Onda mu je produžavala ‘do proleća jer je tada najlepše’, a kad je došlo leto 1954, Antonije je rekao da je zakazao svadbu i da više nema pomeranja. Neposredno pre toga otac nas je video kako stojimo pred našim vratima i samo je bez reči prošao pored nas. Posle toga sam ušla u kuhinju. Otac, inače inženjer građevine, zavija sarme u ogromnom loncu, kao za otkuvavanje veša. Onako mi, preko ramena, kaže: ‘Nisam očekivao od tebe da voliš ljude na položaju’ i doda još nešto uvredljivo. Krene s pričom: ‘Kako je moguće da sam odjednom postala takva’, što je meni čupalo srce. ‘Tata, ti si samo zaboravio glavnu stvar.’ On digne glavu iznad onih sarmi: ‘Šta sam zaboravio?’ ‘Zaboravio si da postoji ljubav’, a on kaže: ‘E, pa kad je ljubav, neću ti više reći nijednu lošu reč.’ Tako sam dobila blagoslov iako je majka, koja je bila profesorka, smatrala da sam mlada za udaju.“Svadba je bila kako treba. Kumovi na venčanju bili su im Oskar Davičo i Dobrica Ćosić. Ali brzo su naišli na nove prepreke - prijatelji književnika nisu baš blagonaklono gledali na lepu studentkinju. Kaže da su se mnogi svojski trudili da je ignorišu.„Kada me je Mihiz video, onako pobedonosno je rekao: ‘Antonije ima najlepšu i najgluplju ženu.’ Pomislih, neka, neka, doći ćeš ti na moj teren. Mihiz nikog nije štedeo i delovalo mi je da mrzi ceo svet. On je samo jedan od mnogih iz Antonijeve okoline koji su vodili rat protiv mene. Posle nekoliko godina čula sam da su slično mišljenje imali Božica i Dobrica Ćosić: ‘Nema tu nikakve tajne. Antonije ne sme nigde da je vuče jer je enormno glupa.’ Jednom smo bili u Rovinju, igrali smo neke okretne igre, tu je bio ceo orkestar zagledan u mene i Mihiz, da se napravi važan, kaže: ‘Ovakva se žena rađa u Srbiji jednom u sto godina’.“
„Šta mislite, šta sam ja rekla, ajde, pogodite,“ pita me Leposava dok prebiramo po starim fotografijama.Ne mogu ni da pretpostavim, gledam kroz prozor u posečeni Studentski park.„Rekla sam: ‘Šta, samo u sto godina?’ Posle sam bila malo grešna prema Mihizu, čak sam napisala nešto o njegovim ljubavnicama. Ali sam po svaku cenu htela da ga poklopim. Uvek sam nametala svoje mišljenje među te uvažene književne veličine. Oni su prezirali ‘Lelejsku goru’, a meni se ta knjiga mnogo dopadala i jednog dana kad je Antonije ustao, pitam ga: ‘Jesi ti to čitao?’ Vidim da nije, nego je Mihiz rekao da ne valja i to je odmah značilo da ga svi osude. Nipodaštavali su i Branka Ćopića, njima niko nije valjao. I ja sam mislila da Ćopić ne vredi jer su ga toliko bagatelisali dok ga nisam čula i pročitala.Jedno vreme smo živeli u Avalskoj ulici, kupili smo neki stan uz koji smo morali da otkupimo nameštaj. Bila sam studentkinja, a Antonije je imao 17.000 platu, što nije bilo dovoljno za život. Nismo imali para da svakog dana pravimo ručak, ali su njega svakog dana zvale te žene književnika da dođe kod njih, međutim nijedna nije rekla: ‘Dovedi i Lepu.’ I tako ja s mojom lepom Zorom, koleginicom, sedim i učim, i jedemo dvopek i mast, nekad stavimo i beli luk. Nisam se ljutila što me nije vodio sa sobom.“Četiri abortusaPorodica je jedva pristala da svoju ćerku da za književnika, ali uz jedan specifičan uslov.„Moja mama mu pre svadbe kaže da pazi da ne ostanem u drugom stanju dok ne diplomiram, na šta on odgovara: ‘Gospođo, ne brinite, ja sam iskusan muškarac.’ E, pored tog iskusnog muškarca ja sam ispala vrlo naivna. Ne valja biti tako čedan i ne poljubiti se pre braka. Skupo sam to platila. Vrlo brzo posle svadbe ostala sam trudna. Smatrala sam da je greh abortirati, pa odem kod mog oca. Bilo je poslepodne, on drema, ali sam ga vrlo brzo rasanila: ‘Antonije bi hteo dete.’ Tata me odmah ohladi: ‘Ne dolazi u obzir, dogovor je dogovor! Ne, ne i ne!’ Vratim se pokunjena, ali saznam da je tog meseca pronađena neka injekcija posle koje žena odmah dobije menstruaciju. Trebalo je da primim sedam injekcija i da posle pijem neki neprijatni lek. Bila je premijera u Jugoslovenskom dramskom i Ruta Davičo, Oskarova žena, koja mi je dala injekciju, pita kako sam, je l’ bilo nekog efekta. Kažem da se ništa nije desilo. I onda smo ponovili, opet sedam dana. Sutradan, kad sam krenula da izađem iz kuće, vidim da su mi čizme pune krvi. Antonije hitno pozove Rutu i odvedu me na abortus. Lekarka mi kaže da imaju dva načina: s anestezijom, ali da rizikujem da neću više moći da imam dete, i bez anestezije - nema rizika, ali ima mnogo bola. Neka boli, hoću decu! Maštala sam da kao moji roditelji imamo četvoro. Ali to su bili takvi bolovi da sam bila mokra. Inače sam veoma osetljiva. Ruta se osećala krivom, ali je to nekako prošlo. Mi slavimo mladence i hop-cup, ja opet trudna. Tada mi je Miodrag Bulatović Bule, koga sam mnogo volela, rekao da on ima posebne metode da žena ne zatrudni. I treći put sam abortirala. A onda sam i četvrti put ostala u drugom stanju, ali je bila vanmaterična trudnoća. Tu sam doživela nirvanu, posle tog krvarenja. Mogu vam reći da je nirvana jedna vrlo prijatna stvar. Samo sam tražila Antonijev džemper i bila je neka izbledela vizitkarta u koju sam gledala. A Buletova žena, lepotica, takođe je imala vanmateričnu trudnoću i posle ga je ostavila. Toliko o specijalnim Buletovim metodama.Posle te vanmaterične prolazili su meseci i nikako da ostanem trudna. Do tada mi se činilo da je dovoljno da me Antonije pogleda i da budem u drugom stanju. Mislila sam da je gotovo, bilo mi je žao što nećemo imati dece. Bili smo u kolima, krenuli smo kod njegove majke, sedim na mestu suvozača i kažem: ‘Nemoj da skrećeš tako naglo, molim te, polako, meni je muka. Meni je muka!’ I tad mi se upali lampica: ‘Pa ja sam trudna.’ I tada smo dobili Milicu.“Književni rivalitetPriseća se gospođa Milanin kako je kao gimnazijalka, vraćajući se sa sleta iz Praga, gde je bila kao gimnastičarka, u vozu čula za razlaz Tita i Staljina. Volela je da bude mirođija u svakoj čorbi, pa je, iako suštinski nezainteresovana, pisala letke „da ne možemo da delimo naše očeve“. Provela je i dvadesetak dana u zatvoru, gde je od jedne slikarke, dok su se tuširale, prvi put dobila kompliment da je lepo građena. Govori mi kako ne voli svoje ime, dobila ga je po baki, a i prvo dete njenih roditelja zvalo se Leposava, ali je umrlo sa 15 dana od sepse.“U žaru razgovora izgovaram nepristojno pitanje: „A koje ste vi godište?“„E, pa, malo sutra! Na svakom mestu je pogrešan zaključak o mojim godinama.“Listamo stranice burnog života, priča kako je Antonija odnegovala baka i kako joj je govorio da nema nikakav odnos prema majci.„Ja sam ga naučila da voli majku, koja mene nije trpela.“Raspitujem se u kakvim su bili odnosima s bračnim parom Milošević-Marković. Pričalo se da je Mira nagovarala Slobu da svog psa nazove Antonije.„Prvo sam bila za Miru Marković jer su mi se svidele neke njene kolumne. Jednom smo bili na ručku kod Božice i Dobrice Ćosića, oni je svi napadaju, a ja stanem na njenu stranu. Posle sam uvidela da je ona psihički bolesna. To sam čula kad su lekari rekli Miloševiću, pred Antonijem.“Priseća se kako je jednom kad su joj oteli pare koje je dobila na konkursu za film, otišla kod Mire da se žali i skromno se obukla jer je znala kakva je gospođa Marković, ali joj i pored toga nije pomogla da ispravi nepravdu.Raspitujem se kako je veliki pisac, dobitnik Ninove nagrade za roman „Tren 2“, predsednik SANU 12 godina, reagovao kad je ona odlučila da se bavi „njegovom“ profesijom.„Apsolutno je bio protiv toga. Svom snagom protiv. Hteo je da se držim arhitekture. Kad sam napisala prvi roman, Ekmečić me je predložio za Ninovu nagradu, dugo je pričao o tome Antoniju i tražio njegovu podršku. Antonije ćuti i skreće temu, ućutkuje ga. Kad su mi tražili izdavača da prevede knjigu, on je rekao da nisu dobri uslovi. U dvanaest sati noću zove neki izdavač iz Francuske, pita da li može da prevede moju knjigu, ja pristanem, ali pošto kod tog istog izdavača na prevod čeka neka Antonijeva knjiga koju su oni prilikom seljenja izgubili, ne može ni moja! Kada je jedna Ruskinja htela da stavi neki moj rukopis u knjigu s Ivom Andrićem i Mihajlom Lalićem, Antonije nije dozvolio, vikao je: ‘Ne, samo ako hoće da te objave samu.’ Posle ga pitam: ‘Kako si ti pristao da uđeš u knjigu s najvećim američkim piscima? Što tamo nisi rekao: ‘Ja hoću celu knjigu.’ Tad sam prvi put to izgovorila, do tad sam puštala. Bilo mi ga je žao. On je znao da sam se zaljubila u njega zato što je književnik i mislio je ako i ja počnem da se bavim književnošću, da naša ljubav neće biti ništa naročito. Razumela sam ga.On je izgradio svoju sigurnost u moju ljubav baš na književnosti. Slobodan Milošević mi je jednom rekao:’’Pa vi ste bolji pisac.’ Nisam mogla da podnesem takve komplimente. Antonije je imao specifičan ritam, njegova dela kao da su pesme. Pronikla sam u to kako piše. Negde pred kraj sam mu rekla: ‘Znaš šta, Antonije, nemoj da se brineš. Ako umreš, i dalje će ti izlaziti romani, ja ću da pišem i da te potpisujem.’ Odgovorio mi je: ‘Možeš, samo nemaš moje iskustvo’.“Ipak, podsećam gospođu Milanin da je jedne godine Antonije Isaković vratio Oktobarsku nagradu za književnost zbog nje.„Tada je trebalo ja da dobijem Oktobarsku nagradu za književnost za tu godinu, a Antonije za celokupno književno delo. Ali nekima je bilo čudno da muž i žena budu nagrađeni u isto vreme, da dve nagrade idu u istu kuću, pa je Momo Kapor, koji je bio u žiriju, tu video svoju šansu: ‘Oduzećemo Leposavi, neka ostane Antoniju, a ovu godišnju daćemo Ðuriću.’ Izdavaču koji je njemu trebao. Izvinite, kakav je to način, pomislila sam. Onda sam rekla nešto što je baš pecnulo Antonija. Ne sećam se šta tačno, ali je zaslužio da ga pecnem. I posle toga je Antonije telefonirao žiriju: ‘Ako vi njoj oduzmete nagradu zbog mene, ja vraćam svoju.’ To sam ga ja nagovorila da kaže! On je imao toliko nagrada da mu nije bilo ni bitno, jedna više ili manje. Ovako je ispao vitez.“Citiram Kapora, koji je tada rekao: „Možda i njihova kućna pomoćnica piše izvrsnu poeziju.“„Hoćete da pogađate šta sam mu rekla?“Opet gledam u posečeni Studentski park.„Kućna pomoćnica, zašto da ne?“Na izlazu, dok me prati, pitam šta bi danas rekla svom suprugu.„E, moj Antonije!“Piše Aleksandar Đuričić
@DzimiVarka
Aleksandar Đuričić/Newsweek
