Zanat kritičara nije baš zahvalan. Ako veliča umetnika koji to ne zaslužuje, onda nije vičan poslu. Ako ocrni miljenika publike, onda je i zajedljiv i ljubomoran na tuđ uspeh. Tako bi neko opisao Džona Raskina, slikara i kritičara umetnosti koji je Betovena uzeo na zub rekavši da njegova muzika zvuči kao „cimanje vreće eksera uz dodatak čekića koji povremeno padne”. Čuveni nemački kompozitor bio je uveliko mrtav kad je Raskin napisao ove otrovne reči, tako da nije ni mogao da se uvredi.
Njegovom mlađem sunarodniku, Rihardu Vagnergu, sigurno nije bilo svejedno kad su mu neke ugledne osobe uputile nepovoljne kritike. Irski pisac Oskar Vajld bio je posebno sarkastičan u svojoj oceni: „Volim Vagnerovu muziku više nego išta. Toliko je glasna, da celo vreme možeš da pričaš, a da te niko ne čuje.” Vagnerove opere naišle su na slab odziv i među kolegama. Kad su Igora Stravinskog pitali da kaže nešto o ovom nemačkom kompozitoru, odgovorio je: „Vagner? On je jedan dosadan muzičar, koji se stalno ponavlja”. Đakomo Pučini bio je još oštriji: „Vagnerova opera ne može da se oceni nakon samo jednog slušanja, a ja nemam nikakvu nameru da je slušam drugi put.”I među piscima nije bilo mnogo sloge. Romanopisac Emil Zola rekao je za stihove Šarla Bodlera da se brzo zaboravljaju. Nemilosrdan i zajedljiv bio je i nemački filozof i kritičar Valter Benjamin koji je, pročitavši „Cveće zla”, napisao da „Šarl Bodler u sebi objedinjuje siromaštvo odrpanca, sarkazam prosjaka i očajanje parazita”. Engleskom piscu Radjardu Kiplingu izdavači su vratili rukopis uz sledeće obrazloženje: „Žao nam je gospodine Kipling, ali vi ne znate kako da koristite engleski jezik”. Suvišno je pominjati da je Kipling, 1907. godine, u vreme kada je ima svega 41 leto, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Istu grešku napravili su izdavači koji su odbili „Životinjsku farmu”, danas čuveni satirični roman Džordža Orvela. „Smatramo da je nemoguće prodati priču o životinjama”, glasilo je njihovo objašnjenje.
Svi su čuli za Renoara, Monea, Gogena, Lotreka i mnoge druge slikare koji pripadaju pravcu francuskog impresionizma. Ali možda niste znali da je naziv „impresionisti” nastao iz podsmeha. Likovni kritičar Luj Leroj nije prihvatao novotarije u umetnosti, a naročito je prezirao Kloda Monea, čije je delo pod nazivom „Impresija. Izlazak Sunca” uzeo kao primer lošeg slikarstva. U želji da se naruga mladom naraštaju umetnika, ironično ih je nazvao „impresionistima”. Nije ni slutio da će taj naziv vremenom postati krajnje ozbiljan. Uprkos tome što ih je javnost u početku napadala, francuski slikari s kraja 19. veka nisu se držali zajedno. Ako se danas smatra jednim od pionira tog pravca, Eduar Mane nikada nije želeo da pripada krugu impresionista. Povrh svega, pokušao je da mladog Ogista Renoara odvrati od boja i četkica, pa je zamolio zajedničkog prijatelja da razgovara s njim: „Taj momak uopšte nema dara. Reci mu, molim te, da prestane da slika”. Slične naravi bio je i Edgar Dega koji je za Lotreka rekao da je „slikar koji neće potrajati”. Bio je donekle u pravu. Anri de Tuluz-Lotrek umro je mlad od posledica sifilisa i alkoholizma, ali njegove slike i danas izazivaju divljenje.
Daleke 1928. godine, Luis Bert Majer, producent i osnivač čuvene filmske kuće „MGM”, prezrivo je odbio ponudu mladog umetnika da snimi film o crtanom junaku po imenu Miki Maus. „Crtać s mišem? Kakva grozna zamisao! Ima da otera sve trudnice iz bioskopa!”, dreknuo je Majer i zalupio mu vrata ispred nosa. Svi znamo šta je dalje bilo. Volt Dizni ubrzo je stekao svetsku slavu i bez njegove pomoći. Holivudom i danas kruži priča o tome kako je čuveni plesač i glumac Fred Aster dobio slabe ocene nakon prvog probnog snimanja. „Ne ume da peva. Ne ume da glumi. Proćelav je. Ume malo da pleše”, pisalo je u belešci koja je danas izubljena. Ljubitelji Asterovih nastupa u mjuziklima teško bi se složili s ovom šturom procenom njegove darovitosti. Za jednu stvar neimenovani producent ipak je bio u pravu. Aster je zaista rano izgubio kosu, zbog čega je u svim svojim filmovima nosio periku. (Politikin zabavnik)
