Stana Cerović rođena je 1936. i bila je najmlađe dete u porodici s pet devojčica i dvojicom dečaka. Njena braća umrla su još u detinjstvu.Kao dete obećala je ocu Milivoju da će sačuvati prezime i da se nikada neće udati. Celog života družila se s muškarcima. Počela je da puši u petoj godini, a da radi s ocem u polju u sedmoj. Otac ju je naučio i da puca.“Ona je računala da je muško i da se kod nje okupljaju kao kod brata”, kaže rođaka Mara Cerović.
Dugo je Stana bila glava porodice oko koje su se okupljali. Obećanje dato ocu nikada nije prekršila. Danas živi sama, narušenog zdravlja, gotovo nepokretna. O njoj najviše brine rođaka iz Šavnika koja svaki slobodan dan koristi da dođe do nje. Od jake Stane, danas je ostalo malo.Nekada je običaj bio da, ako u kući nema muške dece, jedna od ćerki preuzme ulogu muškog naslednika. Poslednjoj crnogorskoj virdžini dadoše ime Stana ne bi li taj niz devojčica koje su se rađale zaustavili. Danas joj potrebna stalna nega.“Valjalo bi neka organizacija da se negdje smesti jer ona ne može ni da se pita sama sa sobom. Hoće li ići u neki starački dom jer ovde nema nikakvih uslova”, kaže rođaka Mara.
Žene je uvek izbegavala, žensku odeću nikada nije ni nosila. Biološki žena, umom muškarac. Mada nikad nije uzela muško ime, svi su je smatrali uglednim domaćinom. Danas živi od 100 evra materijalnog obezbeđenja i staračke naknade.To nije dovoljno.Preuzimanjem identiteta muškarca, osim povlastica koje je crnogorsko društvo tradicionalno davalo takvim ženama, one su znatno više svojim radom pomogale porodici da se prehrani.
Običaj opstaje još u Albaniji, ali je izumro u Dalmaciji i Bosni, a prolazi mu vreme i u Crnoj Gori.Njena poslednja želja je, kako kaže, da je se sete na porodičnom groblju kao jedinog preživelog sina njenog oca.
