Pročitajte zbog čega je autorka pisma, Ukrajinka Zoja Kazanzi navela svakoga od nas da se duboko zamisli.
"Mojoj mami je 73. Doda mi krušku u kaže, s prizvukom isprike u glasu, '"Ne izgledaju baš dobro, ali jako su ukusne! Osim toga, sama sam ih uzgojila – u njima nema hemikalija. Ti voliš kruške! Uzmi jednu!" Uzmem jednu. Uzmem i čašu mleka. Samo zato jer ima flaša u zamrziviču, a kako odlazim preksutra definitivno ću imati barem još dve večere. Izađem napolje, uđem u auto i krenem da vozim.Opet idem nekud. Gradovi i sela prolaze pored mene; dugačak je to put kroz vremenske zone. Svratim kod svoje mame kada mogu – nakon što napravim sve drugo što moram. Nakon kafe s prijateljicama i manikira u kozmetičkom salonu. Donesem joj nešto fino za jelo, na brzinu je pitam kako je, pažljivo poslušam što mi ima za ispričati (kako je tata?) i odglumim brigu zbog njenih sitničavih zabrinutosti. Zatim ponovno odem – imam sopstvenih problema s kojima se moram nositi.
Mama bi svaki put kaže da nisam dovoljno toplo odevena, da ne bih smela hodati okolo bez šala i da me zbog toga boli grlo. Kaže mi da radim previše i da je vreme da usporim. Složiće se sa mnom da je život komplikovan, i da nema veze ako nemam vremena posećivati je češće.
Živimo 40 kilometara udaljene jedna od druge. Redovno je zovem i slušam njene priče: o tome što je pronašla na pijaci; o njenoj sestri koja je sama u susednom gradu; o tome kako je korov ponovno narastao posle kiše i da ga treba počupati; o tome kako ove godine nije uspela uzgojiti puno paradjza, a ni cveće nije baš u najboljem stanju. I da sam trebala videti što se dogodilo susedovoj mački!
Dosadne su mi njene priče. Čini se kao da joj se u životu nikada ništa zanimljivo nije dogodilo. Malo se naljutim na nju kada mi se žali na bol koji oseća, i opet je zamolim da ode kod lekara, a ona me opet ignoriše. Zatim mi mama kaže tugaljivo "Pa kome se drugom imam da se žalim osim tebi?"
I tada se smrznem držeći mobilni u ruci. Shvatim koliko grozna znam biti prema njoj. Napokon shvatim da su svi ti sati koje sam provela slušajući je kako glasno govori preko telefona, da su sva te brbljanja i beskonačne svađe o tome ko je u pravu, a ko nije, svi naši pokušaji da pametujemo jedna drugoj – sve je to naš život. Jedini koji ćemo imati, upravo ovde i upravo sada...
Spustim slušalicu i odem joj u neplaniranu posetu. Ona nekako nađe vremena da mi skuva večeru, dok mi tata želi nasuti malo vina. Ne mogu, kažem mu – vozim. Onda natoči sebi čašu i kaži me kako je dobro. Smejemo se. Obučem mamin džemper jer je dosta hladno. Kad čuje da mi je hladno, mama skoči i ode upaliti rernu kako bi se kuhinja malo ugrejala. I još jednom, ja sam njihova mala devojčica za koju sve mora biti savršeno. Njihova hrana je fina i u kući je toplo. I problemi ne postoje... Mama, samo se pobrini da živiš jako, jako dugo jer ne znam šta će biti ako ne čujem tvoj glas preko telefona. Jer ne znam kako ću živeti bez tvoje kuhinje u kojoj mi daješ večeru i pobrineš se da je u kući uvek lijepo i ugodno za tvoju malu jevojčicu..."
(zadovoljna.hr)
