Čujem da danas hoće u mojoj Crnoj Gori, u onoj zemlji kojoj je Njegoš ostavio u amanet da bude časna i poštena kao što su i njeni preci koji sijaju najsvetlijom svetlošću, da otmu srpske svetinje od srpskog naroda. U istoj onoj zemlji u kojoj su mnogi ostavili živote jer nisu dozvolili turskoga zuluma. Hoće Ostrog da otmu Srbima, kažu da Sveti Vasilije nije ni bio Srbin. Nije samo manastir Vasilija Ostroškog napadnut, sve svetinje bi da uzmu! Nek probaju ako se ne boje Boga.
U Crnoj Gori ima jos svetinja koje donose čuda, a o kojima se van njenih granica ne zna.
NE PROPUSTITE
Manastir Savina, u Herceg Novom, čuva pravoslavlje vekovima, a slave Veliku Gospojinu. Nalazi se u blizini školskog centra, skoro pa ih deli samo dvorište. U njoj je mudrost kupio sam Njegoš, iz nje je postao veliki. Ja sam u njoj nalazila mir čim sam se kao izbeglica našla, čudnim putevima, u Herceg Novom. Sama sa sestrom, bez majke i oca koji su ostali zarobljeni u Sarajevu. Dugo, predugo, više od 432 dana nismo se čuli sa njima. Sve to vreme dolazile su do nas užasne priče: "u logoru su, ubijeni su, sahranjeni su u dvorištu zgrade, nisu imali nigde drugo da ih sahrane..."
Sve te glasine su me vukle u beznađe. Utehu sam nalazila u moranju da budem otac i majka mlađoj sestri, da zbog nje ne smem da padnem, nikad nisam plakala pred njom, a ni ona kad sam ja tu, a plakale smo kad smo mislile da ova druga spava. I ja sam bila mlada, tek 16 godina, nisam bila toliko jaka. Pre škole svako jutro išla sam u Savinu. Crkva je uvek bila otvorena, spremaju se za liturgiju, ja samo uđem, kad kod sebe imam neki dinar, kupim sveću, kad nemam, samo stanem ispred ikona, pomolim se da se mama i tata vrate i odem u školu. Izdržim dan, noć bude teška, pa opet po miraj u Savinu.
Tako sam i to jutro otišla. Bio je petak. Više nisam mogla, osećala sam da više ne mogu. Sve sam davala od sebe da budem jaka, da niko ne vidi moju bol i patnju. Pa nisam ih ni zagrlila, bila sam čak i besna što se rastajemo. Ušla sam još jednom u manastir. Sveće gore, kandila obasjavaju ikone, tamjan miriše. Imam neku novčanicu kod sebe. Hoću sveće da uzmem, za njih, da zapalim za žive. Znam i osećam da su živi. Sama se poslužujem, ostavljam novčanicu, ali moram da uzmem kusur, moram da platim nesto u školi, i treba mi kusur. A u njihovoj otvorenoj kasi baš onoliko koliko i treba da bude - kusur u dinar.
Zahvalim se nad tim i izvinim u sebi što moram uzeti jer mi baš treba, nemam više. Zapalim sveće i stanem kao i svaki dan pred ikone. Suza suzu mi stiže, slevaju se niz lice, već mi kvase i jaknu. Od bola u glavi osećam da ću da se srušim. A onda, Bože milosti. Presušiše suze, neki mir me obuze, nisam takav mir osetila nikad, ni u najvećoj radosti dotad. Nisam čula glas, nije bilo svetlosti, ali bilo je neko saznanje da će za vikend da mi se jave, da ću da ih čujem.
Najlepši petak od rata, najmirniji vikend od rastanka ... petak prođe, subota tako sunčana i spokojna, nisam odgledala ni Dnevnik - takva je bila i nedelja sve dok nije pao mrak. Ponovo jeza, sumnja, opet ljutnja na sve jer sam prevarena, zavarana. Od mučnine ili da se što pre završi dan i vikend, pre osam sam otišla u krevet. I sestra ništa nije pitala, i ona je legla pored, poljubila me u kosu i kao zaspala. Kao spavala sam ja, a kad sam mislila da ostajem bez vazduha, zvoni telefon. Zvoni, zvoni, ne znam da li mi zvoni u snu ili stvarno zvoni. Uporno neko hoće da nas dobije. Skočim, u dva koraka sam, što se kaže, niz stepenice i dižem slušalicu. Bilo je 23.20. Pogledala sam u sat, znam tačno. Moje halo je bilo tiho. Traži neki čovek baš mene. On je radio-amater i na vezi je sa mojom mamom. Objasnio mi je čovek kako prvo mama priča, pa tek onda ja. Pita me da li ću moći da pričam, zna da sam mlada. Ja hrabra kažem: "Naravno da mogu", i mislim se "samo pusti više da je čujem". Ona je. Njen glas, mogu da osetim i njen miris. Priča da su tata i ona dobro, da ne brinemo, hoće da zna sve o nama... moj red... i ja sam jaka, mogu to; a onda se samo slomim - iz mene je izlazio krik: "Mama, mama"... svi koji su bili u kući stvorili su se oko mene, sestra je otimala slušalicu...
Posle 15 minuta nekakvog razgovora ja sam bila svesna - čudo se to u petak u Savini desilo. Ono što mi je obećano za vikend se ispunilo. Slava i milost... prođe još neko vreme, a moja porodica se spoji. Doživesmo najveću blagost Božju. Amin!
NE PROPUSTITE
U Manastiru Dajbabe kod Podgorice desilo mi se još jedno čudo. Od dana kada me je prigrlila Božja milost, pokušavam da je ne zaboravim i ne odgurnem od sebe u ovom svetu javašluka. Rat prođe, a onda krenu borba sa ovozemaljskim potrebama, ali se trudim da i dečake koje dobih odgojim da mu budi bliži. Kao male sam ih učila i vodila u crkvu. Tako sam krenula sa sinom u obilazak manastira na putu od Beograda do Herceg Novog.
Noć pre polaska razboli se sin, temperatura, povraćanje, ja entuzijasta, krećem s njim bolesnim. Patimo se i ja i on u putu, pate se sa nama i drugi, ali trpe nas, a mene i stid što krenuh s njim bolesnim. U mnoge manastire nismo ni ušli jer nije bio u stanju da izađe iz autobusa. Kad smo se zaustavili u Dajbabama, on je spavao. Ja izađoh samo da zapalim sveću i da mu se vratim. Još malo da izdržimo do Herceg Novog. On otvori oči i zamoli me da ga odnesem u manastir. Molila sam ga da odspava, ali je bio uporan da može, samo da ga odnesem. Crkva u pećini, neravna, hladna. Svetlost samo od sveća i kandila, freske se jedva i vide. Sveštenik na ruskom priča o manastiru a kad je ugledao iscrpljenog dečaka, bledog u mom naručju, prekinu priču, priđe nam i upita da li želim da samo nad njim očita molitvu. Malo nas izdvoji, tiho, ali brzo očita nad njim molitvu. Pomilova ga po glavi, nasmeja se jedva i samo mi glavom pokaza izlaz. Uhvatih ga za ruku da je celivam, on je izvuče i skromno mi kaže "Sve je milost Božja". Nisam ni izašla iz crkvice, a moj dečak mi reče, bolje mi je, ne moraš da me nosiš. U autobusu kao da je drugo dete. Veseo, nasmejan, zdrav. Amin.
kurir.rs/PDV/Printscreen/Youtube/Profimedia
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
