Završeno je Evropsko prvenstvo u vaterpolu, gotov je i moj boravak u Budimpešti. Doneo je taj divni grad nove doživljaje s kojima sam vas upoznavao prethodnim tekstovima. Doneo je i iznenađenje pošto vaterpolisti nisu prošli četvrtfinale, iako im je, potpisujem, mesto i dalje u prve dve ekipe, ali i priču koju sam ostavio za kraj. Eksluzivno, pročitali ste to već mnogo puta, i zaista, Kurir je doneo mnogo takvih priča. Ali ova je moja, pa ću je neskromno nazvati jednom od najeksluzivnijih. U Budimpešti sam sreo princezu Dajanu! Da, da, baš nju, čuvenu Lejdi Di.
Ne možete ni da pretpostavite kako sam se kao čovek, ali i kao novinar, osećao u trenucima spoznaje ko to stoji ispred mene. Vilica je naravno nekontrolisano jurnula ka patosu. Idemo redom. Poznavao sam od ranije, sa prethodnih takmičenja koje sam pratio u Budimpešti, nekoliko ljudi iz „srpske zajednice", ljudi koji su mi postali dragi poznanici, a neki i veliki prijatelji. I preko njih sam došao do prilike da prisustvujem dočeku pravoslavne nove godine u Mađarskoj, u malom mestu Pomaz, nedaleko od Budimpešte. O doceku sam već pisao, (ako ste propustili pročitajte ovde). I tada su nas upoznali, tada se dogodio susret koji menja sve. Preda mnom - Lejdi Di. Bum! Ista! Baš onakva kakvu je pamtimo s fotografija. Prepoznavanje me pogađa pravo u čelo! Predstavih se, pružih ruku i čuh na srpskom: "Zdravo, ja sam Mira".
Mira? Čuj, Mira? Vidim ja ko si, ali dobro, hajde da igramo tu igru. Za početak po tvojim notama, Miro, pomislih. I eto me tako kako ćaskam sa Lejdi Di, u nekom gradiću u Mađarskoj i pretvaram se da je ona Mira. Ima čak i srpsko prezime, koje ću sačuvati za sebe, da je obožavatelji ne bi previše uznemiravali. Dočekamo našu novu. Bliži se vreme povratka u stan. Muzika je na vrhuncu, čovek ne čuje sebe dok razmišlja, I shvatam da priču sa princezom Dajanom te noći neću moći da uradim. A gde ću, naopako, to da propustim. Tražim broj telefona, dobijam ga odmah, kuckamo poruke i srećemo se posle nekoliko dana. Usred Budimpešte Di i ja. Hm, majku mu. Ludog li doživljaja. Vreme je da se igra uz malo moje muzike, da ja vodim ples. - Ista si Lejdi Di, kažem. Moram napraviti priču sa tobom. Malo ne zna da li sam ozbiljan, možda bi da se ostane sakrivena od očiju javnosti, malo „pregovaramo", pa kaže: - Može! Uradićemo priču. Kako ćeš da staviš naslov? Lejdi Di živi kao bubreg u loju u Budimpešti i sada je Srpkinja? (osmeh, onaj po kojem je princeza bila prepoznatljiva) Tako nekako, verovatno. Ne znam hoću li baš bubreg da ubacujem, ali neke ključne reči je svakako potrefila. Zanima me i koja je uobičajena reakcija kada je ljudi prepoznaju, jer nemam dilemu da joj se to često dešava... - Zavisi od tog ko mi se obrati. Ili kažem "znam" ili "stvarno?" ili "da, mnogi mi kažu". (opet taj osmeh) - Ovako ćemo. Ja ću da se posvetim priči, a ti mi pošalji fotografije. Moraju čitaoci i da vide da nisam skrenuo s pameti. Da si stvarna. - Važi, kaže Mira. (Čuj mene Mira. Dajana) Šaljem ti. I to vam je to od onoga što treba da znate. O slučajnom susretu. O Lejdi Di. Živa je i te kako. U Budimpešti. I Srpkinja je.
*Autoru teksta nije bila namera da bilo koga uvredi, ili da se neslano našali sa tragičnom sudbinom princeze Dajane.
Kurir.rs /Gojko Filipović
NE PROPUSTITE
