Ne dozvolimo da nam mališani ne dodirnu piliće, prasiće, jagnje, jare... Najmlađi često ne znaju da prepoznaju drveće i kako mirišu poljsko cveće i tek procvetali behar. Današnji klinci bolje poznaju lavove i tigrove od skromnih koza i ovaca. Da ne pričamo da su im bliži Hurgada i Pefkohori od reka Mlave i Morave, planina Tare i Zlatibor.
Lepota gradskog života sastoji se u obilju kulturnih sadržaja koje nudi urbana sredina. Grad je stecište i nižih i visokih klasa, tako da luksuz i prigradska naselja idu ruku podruku, čineći grad primamljivim za uspon na društvenoj lestvici.
Za to vreme srpsko selo živi nekakav svoj život, danas mnogo više pust i neprivlačan nego nekada. Mladi se sele u grad, ostavljajući velika imanja i neviđene divote koje nudi seoski okoliš.
Dolazak pandemije promenio je ovaj odnos, pa tako selo postaje sve privlačnije za žitelje gradova, i to ne samo zbog toga što se tamo nadaju zaštiti od bolesti. Bežeći pred smrtonosnim virusom, kao u nekom filmu, ljudi ponovo otkrivaju drveće, biljke, poljsko cveće, domaće životinje i miris štale. Nisu seoski turizam samo kajmak i pršut. Odlazak na pravo pravcato selo je prilika da decu naučite, a sebe podsetite na bića koja ste možda nekada dodirnuli, a vaša deca - nikada.
NEPOZNATA BIĆA
Često nailazimo na nevericu učitelja da prvaci pojma nemaju kako izgledaju obične domaće životinje i njihovi mladunci. Tako je jedan od prvačića mladunče ovce nazvao "ovče", koze i jarca "jarče", a konja - "konjče". Deci u najmlađem uzrastu očito niko nije objasnio da se bebe životinja zovu jagnje, jare, ždrebe, prase ili tele. Pitanje je da li znaju šta je pače, a šta pile. Jesu li nekad pomilovali meku dlaku jagnjeta, videli kokošku izbliza, osetili kako im bilo koja životinja jede iz ruku? Većina dece - nije. Neko bi rekao da to nije bitno jer im te životinje neće ni trebati u životu. Međutim, ostaće uskraćeni da znaju vrednost i lepotu ovih predivnih stvorenja, njihov značaj za prirodu i čoveka.
Gradskoj deci su preostali mace i kuce, bez kojih se ne može zamisliti moderan gradski dom. Ne zaboravimo papagaje, kanarince i akvarijume sa ribicama i kornjačicama koji odgovaraju stanovanju u stanovima i soliterima. Spavaju na krpenim jagnjadima, ne znajući kako izgledaju u prirodi. Magare su videli samo u "Šreku", prase i gusana u crtaću "Bejb", a bika u "Ferdinandu". Za njih je nezamisliv prizor guske iza koje ide njeno jato birića, kokoške sa pilićima ili patke sa pačićima. Čak su i Paju Patka pobedili Sunđer Bob i ostali crtani junaci 21. veka. Deca žive potpuno otuđena od prirode, okružena nerealnim likovima predmeta, i na kraju će postati potpuno nesposobni da se u toj prirodi snađu ako zatreba.
Isti je slučaj i sa cvećem, travama, žitaricama i drvećem. Ko je video travu u kojoj niču i plave se ljubičice? Koliko gradske dece primeti visibabe u snegu? Da li umeju da prepoznaju kako izgledaju vrba, hrast, javor, jablan, bukva, bagrem, perunika, jorgovan, cvet trešnje i cvet jabuke? Mali broj mališana je uopšte zainteresovan da prepozna vrstu biljaka koje se pominju u školskoj lektiri, bubaju napamet kad se mora, a herbarijume u kojima se čuvaju presovano lišće i cveće najčešće prave - roditelji. Ako na časovima biologije herbarijumi uopšte postoje.
ZA RUKU, PA U ŠTALU!
Zbog toga je deci u prirodi uglavnom dosadno ako nema lopte i jurnjave. Priroda je za njih samo dekor, a ne lepota sama po sebi, vredna da se posmatra. Oni žive u vremenu digitalizacije, mobilnih telefona i kompjutera gde je priroda - lendskejp, životinje su divlje, iz dalekih krajeva, i činjenica je da bolje poznaju lavove i tigrove od skromnih ovaca i koza. Da ne pričamo da su im bliži Hurgada i Pefkohori od reka Mlave i Morave. Ovoj našoj deci komotno mogu da se pridruže i roditelji. Iako većina gradskih ljudi potiče sa sela, takvo im je poreklo, mnogi mladi očevi i majke rođeni su u gradu, a na selu su baka, deda ili rodbina koju posećuju s vremena na vreme. Idu po jeftinije namirnice, a vreme im je previše dragoceno da decu upoznaju sa domaćim životinjama. Što je još gore, nema više mnogo seoskih domaćinstava koja imaju štale sa stokom, pa se deca na selu provode kao i kod kuće. Malo se jure, pa se bacaju na crtaće i mobilne telefone.
Vodite decu u prirodu, na selo. Lepo je što u beogradskom zoološkom vrtu i još ponekim retkim, na Paliću i u Jagodini, postoje kavezi sa kozama i ovcama gde se zaista mogu videti i mladunčad kojoj se deca uvek raduju. Hrane ih i imaju priliku da ih malo dodirnu. Ali vodite ih u pravu štalu, svinjac i kokošinjac, da osete miris đubriva, ma koliko im bio stran i ružan. Pričajte im da je to kuća u kojoj stanuju najdragocenije životinje na planeti, one koje je čovek pripitomio, da mu služe za rad i hranu.
Oplemenite život svog deteta upoznavanjem sa tajnama seoskih domaćinstava. Neka se igra sa malim teletom i ždrebetom. Objasnite mu kako se rađaju, baš kao i ljudi. Ovo vreme pandemije je idealno da godišnje odmore provedete u nekom seoskom ambijentu, tamo gde nije sve rasprodato i ugašeno, gde još ima domaćina koji gaji sitnu i krupnu stoku. Neka u ruci drži pile, jer takvo iskustvo je neprocenjivo. A i vama bi dobrodošlo da se zajedno sa detetom vratite korenima. Neka dete juri životinje umesto lopte.
Naučite decu da posade neko povrće, cveće ili da ga izvade iz zemlje, očiste i pojedu. Pokažite im ceo povrtnjak i kažite šta je šta, ako znate i sami. Budite u društvu onih koji znaju, koristiće i vama.
Idite na njivu da zajedno pogledate klasje pšenice i klipove kukuruza. Obiđite nečiji vinograd, šljivik ili voćnjak. Naučite dete da peca ribu i pokažite mu kako se čisti. Popnite se zajedno do nekog vidikovca s kog se pruža predivan pogled i gde je nebo bliže, niže i šire nego u gradu. Usadite mu ljubav prema prirodi od malih nogu, jer samo će tako umeti da ceni ono iz čega je sve nastalo. Znaće da ne treba da je kvari, da priroda ima zakone o koje se ne treba ogrešiti. Jer koliko volimo prirodu, toliko će i ona nas. To nam je život u karantinu najbolje pokazao.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
