Jedna žena imala je 28 godina i živela je u vanbračnoj zajednici, kada je ostala u drugom stanju. Mnogi bi pomislili da je ovo za nju bila srećna vest, međutim, ispostavilo se da je ovaj period njoj bio jedan od najstrašnijih u životu.
Njen partner rešio je da nestane i tako se oslobodi svake odgovornosti koje bi ima prema detetu koje je tek trebalo da se rodi, sa druge strane njeni roditelji rešili su da je se odreknu, a njen rođeni brat pretio joj je. Sve to nagnalo ju je na odluku da ostavi svoje dete u bolnici jednom kada ga rodi, uprkos činjenici da ga je jako želela. Jednostavno ona nije bila u finansijskoj situaciji da bude samohrana majka.
Ispovest nekadašnje glavne sestre na jednom ginekološko - akušerskom odeljenju u Srbiji prenela nam je ovu tragičnu priču sa srećnim krajem. Ta glavna sestra bila je i glavni akter priče koja je doprinela novoj svesti o tome kroz šta prolaze buduće mame koje nemaju podršku, ali i o velikom srcu zdravstvenih radnika kojima je ljudski život, ali onaj srećan i ispunjen, najvažniji na svetu. Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:
- Radila sam tada na ginekološko akušerskom odelj.kao gl.sestra. Ujutru bih pre vizite obišla sve tri strane odeljenja,videla šta se dešavalo u toku noćne smene i spremila se za vizitu. Tog jutra,kao i obično dobijem izveštaj o broju porođaja i stanju porodilja i beba. Za jednu porodilju mi prenesu da nije htela da prihvati bebu. Uđem kod nje, devojka 38 godina starosti plače. Kaže da je beba rođena u vanbračnoj vezi i da njena porodica ne želi da je prihvati, pa ona ne može da je stavi na grudi jer će se još više vezati, a mora da je ostavi. Otac deteta se ne pojavljuje. Kažem joj da se smiri i da ću doći kod nje kada završimo vizitu. Tako i bude. Devojka mi ispriča sve, a ja joj objasnim proceduru. Opipavam osetljiv teren. Pitam je da li ona, ako izuzmemo njenu porodicu, želi da vidi i stavi bebu na grudi. Kaže da želi - kroz suze. U teškoj je finansijskoj situaciji i ne zna kako će gajiti dete bez podrške svojih. Kažem joj da ću pozvati Centar za socijalni rad i da ćemo svi pomoći, samo da ne ostavlja bebu. Pozovem Centar, dam podatke i zamolim ih da dođu što pre. Došli su socijalni radnik i psiholog. Razgovarali su sa njom i kazali šta oni mogu da urade da joj pomognu. Njeni je zovu, prete, ona uznemirena, plače. Uzmem njen telefon i kažem bratu koji je bio najljući da ću obavestiti policiju jer mi uznemiravaju pacijentkinju. Ona uzme bebu u naručje, stavi je na podoj i tada sam znala da će biti sve u redu. Pojavi se njena tetka, uzeće je kod sebe. Centar je finansijski pomogao koliko je bio u mogućnosti, a mi smo sakupili neku količinu novca i na otpustu joj dali. Spakovali smo joj neke osnovne stvari za bebu i ispratili je kod tetke. Brzo je našla posao i živela pristojno. Posle je otišla u inostranstvo sa svojim detetom. Videla sam ih pre par godina. Ne bih je prepoznala da mi se nije javila. Dete poraslo, ona sredjena, srećna.
Ko zna šta bi bilo da ova medicinska sestra nije bila u smeni kada je nesrećna porodilja u beznađu donosila najtežu životnu odluku. Zato, shvatimo koliko je važno da ne okrećemo glavu od problema koji nas se "ne tiču" jer, možda, imamo dovoljno svojih.
Topla reč, ruka za spas i trezveno razmišljanje mogu nekome značiti bukvalno sve u trenutko kada mu se svet ruši pred očima. Ovaj primer samo to potvrđuje.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
