Malo bračnih parova danas sebi može da dozvoli luksuz da isključivo suprug izdržava celu porodicu.
Davno je prošlo vreme kad su žene mogle komotno da se posvete porodici, a da plaćanje računa, hranu i ostale potrebe zadovoljava partner. Nakon velike krize 2008, oboje rade i po dva posla kako bi pokrili troškove života, čak i u najrazvijenijim zemljama. Ali šta se dešava sa onim porodicama gde radi samo jedan, ili samo jedna?
Žena će nedostatak zaposlenja odraditi u kući, s decom, ali šta je sa muškarcem? Kako treba da se ponaša žena koja jedina radi i zarađuje, dok njen partner ili suprug ne može ili izbegava da se zaposli? Da li su ovakvi brakovi osuđeni na propast ili postoje rešenja?
DRAMA ZRELIH PAROVA
Neka od istraživanja pokazuju da ovakvih brakova ima sve više, naročito u generacijama koje su u srednjem dobu i teže hvataju priključak s novim vrstama poslova. Muškarci u pedesetim godinama lako gube i teže nalaze nova zaposlenja. Nisu dovoljno sposobni da idu u korak s digitalnim tehnologijama, većina pokušava da se adaptira, ali to ne polazi za rukom svakome.
Ako su do tada radili finije poslove gde se ne traži fizički rad, ne odlučuju se lako da u zrelijem dobu pređu na niže rangirana radna mesta jer im to narušava status postignut u društvu. Radije sede kod kuće i čekaju priliku da se vrate tamo gde su bili. To je neizvesno čekanje za celu porodicu. Suprugama ovakvih muškaraca nije lako. One nisu više mlade, a sada na njih pada sav teret zarađivanja za život. Ipak, za muža ih vezuje višegodišnji brak, deca koja su poodrasla i još se školuju, tako da uglavnom saosećaju s partnerom i ne stavljaju mu svakodnevno do znanja da im je pomoć preko potrebna.
One muževima pružaju podršku, i same im traže novi posao, nenametljivo ukazuju na drugu vrstu zaposlenja, ne prebacuju im i ne prave dramu. Svesne su da gubitak partnera u tim godinama za njih nije dobar, nisu spremne za razvod i novi život samo da bi nezaposlenog muža skinule s grbače. Osim toga, one obično i vole svog partnera, ljubav još uvek ima veliku ulogu kod ovih parova.
NI MLADI NISU IMUNI
Drugačija je situacija kod mladih supružnika, gde žena očekuje od života - sve. Privučene čarima potrošnje kojima ih obasipaju sa svih strana, mlade žene birale su svog partnera ne samo iz ljubavi već i na osnovu onoga čime se on bavi i koliko zarađuje. Treba im lep stan, dobro opremljen, što bolji automobil, putovanja i fina odeća. Kad brak počne u imućnom okruženju, muževljev gubitak posla oboje doživljavaju turbulentno.
Oni se i dalje veoma vole, ali pretnja siromaštvom pre ili kasnije uzima danak. Olašavajuća okolnost je da mladi muškarci lakše nalaze i menjaju poslove, ali čekanje na dobar posao i kod ove kategorije ume da se oduži. Prema istraživanjima, ovakvi brakovi potraju između jedne i dve godine ako se situacija ne promeni. Partneri se postepeno udaljavaju, a načini na koje žene reaguju su brojni, od ćutanja do većih svađa. Gube se tolerancija i razumevanje, jer supruga više nema snage da radi za oboje.
Ipak, mladi muškarci bez posla pokazuju veću želju i spremnost da svojoj supruzi pomognu na više načina. Oni preuzimaju na sebe brigu o deci - ako ih imaju, staraju se o kućnim poslovima i time ženi olakšavaju onaj privatni deo života. Često mlade žene umeju da cene ovu vrstu zamene uloga i pomoći, tako da se na ovaj način nadoknadi nedostatak novca, a brak opstane i ojača.
IZDRŽAVANJE LENJIVCA
Najgora i najtužnija situacija je kad žena godinama, pa i decenijama, izdržava muža, kad je "i muško i žensko". Svaka ovakva priča je drugačija, razlozi su posebni, a zajedničko im je da brak opstaje na ženinim leđima. Možda je lako reći da su u pitanju patrijarhalne žene koje poštuju bračne zavete "u dobru i zlu", a veliko je pitanje s kim su se vezale za ceo život. One obično nailaze na takozvano poštovanje i divljenje okruženja, iako u suštini znaju da ih okruženje smatra žrtvama, glupima, stvorenjima koje svako gazi i "muze", a one nemaju snage da išta promene u svom životu. Još ako njihov suprug ne samo što je zdrav i prav, već ne pokazuje nikakve znake da želi posao, svakom poslu nalazi manu, ništa za njega nije dovoljno dobro...
One ostaju s njim i trpe, uz nenormalan rad da održe normalan život. Vremenom ovakve žene očvrsnu na silu, polako gube ženstvenost i ženske atribute, zapuštaju se i misle samo kako će da zarade. Faktički su digle ruke od partnera, posvećuju se deci i puštaju da onaj drugi parazitira na njihovom radu, bez snage da se suprotstave. Rad i dugogodišnja briga dolaze po svoje, razbolevaju se od raznih psihosomatskih bolesti i stare pre vremena.
U DOBRU I ZLU?
Kakav god slučaj da je u pitanju, koliko god godina da imaju, bračnog staža i ljubavi, između ovakvih partnera najpre je potreban - otvoren i iskren razgovor. Žena mora da kaže mužu šta od njega očekuje ako je izgubio posao ili ne zarađuje. Nema potrebe ni za kakvim svađama, pretnjama, uvredama ili prebacivanjima. Svaka pristojna supruga uvek je tu kao podrška, ali sve ima granice. Ono što žena ne sme sebi da dozvoli jeste da toleriše lenjost, nezainteresovanost i komotno ponašanje.
Bračni partneri treba da imaju isti život, a ne jedan da sagoreva od posla dok se drugi izležava. Ispod časti je ostaviti nemoćnog partnera, ali ispod časti je i pustiti ga da ne radi ništa i izdržavati ga. Ako ne može da se zaposli, uvek može da odmeni ženu u brojnim poslovima kod kuće, bez roptanja. I takvih parova danas je sve više, polovi menjaju uloge, po potrebi. To je počelo da se podrazumeva, tako da uz pravi dogovor ljubav sve pobeđuje. Neka i muškarac bude "i muško i žensko". Kolo sreće se okreće, biće bolje.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
