Adel Rud (32), majka iz Birmingema, je pretrpela redak moždani udar i imala je samo pet odsto šanse da preživi. Adel se prisetila kako se jednog dana vozila kući, a onda joj je postalo vruće i osetila je peckanje, vid joj se zamaglio, pa je stala.
Rekla je:
- Celo mi je telo utrnulo, posegnula sam za telefonom, ali nisam imala hvat u ruci. Bio sam mokra od znoja. Prolaznica me je pitala da li sam dobro, ali nisam mogla da izgovorim reči - objasnila je i dodala da je brzo pozvala hitnu.
- Sve o čemu sam razmišljala je moj sinčić. Čula sam sirenu hitne pomoći, a zatim, niotkuda, moj tata se zaustavio u svom kombiju. Potpunom slučajnošću, rano se vraćao kući s posla, primetio je moj auto i pomislio da sam možda nagazila na neravninu – neko je pazio na mene tog dana - ispričala je.
Majka je hitno prevezena u bolnicu, gde je magnetna rezonanca pokazala dve blokade u dovodu krvi u njen mozak. Zatim je imala seriju mini moždanih udara, pre nego što je sledećeg dana doživela mnogo veći moždani udar. Adel je rekla:
- Lekari su rekli mojoj porodici da se oproste od mene i da dozvole da mi isključe aparate za održavanje života jer su bili ubeđeni da nema moždane aktivnosti i da sam klinički mrtva. Ali to nije bila istina. Bila sam svesna većine stvari koje su govorili, mogla sam da čujem, ali nisam mogla da se probudim. Bilo je to kao dubok san. Kao da si zarobljen u svom telu, vrištiš, ali ne možeš apsolutno ništa da uradiš povodom toga. Nisam mogla da govorim niti da se krećem, mogla sam da komuniciram samo očima.
Sada pripisuje zasluge svom tati što joj je spasao život, dodajući:
- Moj tata je provodio svaku sekundu svakog dana sa mnom, dokazujući da doktori nisu u pravu. Znala sam da je tu i da me nikada ne bi ostavio. Sećam se da mi je rekao, ako sam tamo, da šutnem loptu svom sinu – i pomerila sam desnu nogu. Bilo je to čudo – bilo je moždane aktivnosti, a moj sinčić je bio moj razlog za borbu.
Posle dve nedelje u komi, Adel se probudila, ali je imala sindrom zaključavanja i mogla je da trepne samo jednom za „da“ i dva puta za „ne“. Dodala je da se osećala kao da je u noćnoj mori i pitala se da li će opet biti kao pre. Međutim, Adel je bila odlučna da ozdravi zbog svog sina - i ostatka svoje porodice. Posle nebrojenih tretmana, terapija i pomoći osoblja bolnice Moselei Hall, mogla je ponovo da hoda i priča.
Nažalost, Adelin tata je umro 2020. godine, ali ona nikada nije prestala da pominje da je on njen heroj:
- Znam da bi moj tata bio ponosan na mene. Rekla bih svakome ko prolazi kroz teška vremena da, koliko god stvari bile teške, nikada ne odustaju. Imati invaliditet ili bolest vas ne definiše, pobediće vas ako to dozvolite. Na kraju tunela je svetlo.
(Kurir.rs/Najžena)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
