STARA RAZGLEDNICA NA FRIŽIDERU POSLE OČEVE SMRTI MI JE SPASILA ŽIVOT: Evo šta je bilo na njoj i kako sam se izvukla!

Američka autorka i urednica Kejt Rajs, zahvalna je ocu što joj je pomogao da "preživi". Odlučila je da napusti Njujork i preseli se u planine koje je napustila godinama ranije, a obećala je sebi da će se nekada vratiti.

Čim je ugledala tu razglednicu, htela je da ode na to putovanje - s tatom. Sada, konačno, jeste, samo je njen tata bio mrtav već 16 godina.

- Bila sam u vatrenoj oluji razvoda. Dugo sam poricala svoj brak. Napokon je stvarnost razbila romantične iluzije. Budila sam se svako jutro u 3 ujutru, buljeći u tamu - priča Rajs.

"Svakog dana ustajem i sve je manje mame", rekla je njena ćerka iz srednje škole svojoj starijoj sestri.

- Završila sam u bolnici s napadom panike koji se osećao kao srčani udar. Počela sam s terapijom, uzimala lekove, plakala na ramenima prijatelja, čitala knjige za samopomoć i slušala potkaste o oporavku na svojim svakodnevnim trčanjima... - priznaje Kejt.

Zatim je odlučila da pronađe mesto s razglednice.

Tata joj je uglavnom pričao smešne priče o ratu. Stvari poput vožnje na tenku kroz Normandiju, ispijanja jeftinih pića, rakije od jabuke i najgoreg mamurluka u životu. Dobila je tatinu vojnu evidenciju i pronašla belgijskog vodiča koji je bio stručnjak za Drugi svetski rat. I jednog sunčanog avgustovskog jutra 2018, njena 16-godišnja ćerka i ona upoznale su vodiča, Marsela Vejsena, i putovale 74 godine u prošlost kroz Ardene i Ajfel, kroz planinsku zemlju punu šuma i poljoprivrednih polja, donosi YourTango.

Tata i njegovi borili su se u Ajfelu hladne i kišne jeseni 1944. Marsel ih je vozio tatinom rutom.

- Dok je Marsel pričao, zelena polja i plavo nebo letnjeg dana bledeli su pred mojim očima i kao da sam videla crno-belo zimski rat - kaže Rajs.

Odvezli su se do sela Selerih, niz dolinu. Stigla je u Prum.

Tu je crkva i nekoliko kuća s garažama i gomilom drva pored prilaza. U dvorištima je cvetalo cveće i voćke. Marsel je izvadio fotokopiju otkucanog papira. "Hq Combat Team", pisalo je na vrhu. Datum 16. februar 1945.

Na papiru su stajale koordinate za tatinu jedinicu. Marsel im pokazuje na polje. "To je to".

Sunčano polje pred njom pretvorilo se u ono prekriveno snegom. Bilo je samo nekoliko šatora. Bila je tu vojska u pokretu. Vojnici su spavali gde su mogli, u šupama, kućama, rovovima, lisičjim rupama i nikad zadugo. Čula je topot haubice koja je uzmicala, vrisak projektila koji su parali zrak i povike... Setila se kako se tata smejao dok je pričao priče, govoreći da je trčao "kao đavo"... Mesto gde se život nastavlja. Ili ne... Gde vojnik tinejdžer umire i njegova priča se završava.

Ili živi i odlazi kući i postaje muž i otac i sudija i trkač i skijaš.

A jedno od njegove dece bila je ona. A kraj nje je bilo jedno od njene dece. Njen otac zamalo nije uspeo. Skoro da se nije rodila. Ali živeo je.

Čak i nakon što je pogođen s toliko gelera da je deo njih nosio u leđima do kraja života, obeležen ožiljkom kojim je decenijama mogao da namiguje klincima koristeći mišiće ispod, odlučio je da živi.

Jer je imao šta da radi, ljude koje je voleo, zabavna vremena, radost, nadu i promenu. Pogledala je teren.

- Razgovarala sam s tatom. "Ja sam poput tebe", rekla sam mu. Živeću teško, dugo i dobro - priseća se Kejt.

Odlučila je da napusti Njujork i preseli se u planine koje je napustila godinama ranije i obećala je sebi da će se nekada vratiti.

A onda je ispred nje stala mlada hirurškinja. "Imaš rak", rekla joj je i pružila parče papira. "Faza četiri", pisalo je. "Šest meseci"...

- Pogledala me i rekla da će moliti za mene. Bila sam prestravljena. Besna. Imala sam ispred sebe potpuno novi život da živim. A sada, ovo... - šokirana je bila Kejt.

Zatim je ugledala rečenicu na ispisu koja glasi: "Postoje neki dugotrajno preživeli".

- Prigrlila sam ovo. I na trenutak sam se našla na snežnom, blatnjavom polju... Topništvo je tutnjalo, a mladi vojnik trčao je kao đavo. "Ne brini, tata", pomislila sam. Živeću dugo, teško i dobro. Baš kao ti - kaže ona.

"Hoćeš", čula ga je kako govori. I namignuo joj je tim starim ožiljkom.

- Rekla sam svojoj deci "Živeću"... Ne znam kako ću to da uradim, ali hoću - istrajna je.

Unutar pet dana bila je u bolnici specijalizovanoj za agresivni rak koji joj je dijagnostikovan. Imala je još jednu operaciju.

- "Izgledi nisu dobri", rekao mi je hirurg. A onda je dodao: "Ali, mi izlečimo neke ljude s ovim rakom"... Taj sam deo čvrsto zagrlila uza se. Svaki dan sam radila jogu i hodala dok je novi ožiljak celio - iskrena je Kejt.

Tim lekara bio je zadovoljan njenim oporavkom. Zatim je imala pet nedelja zračenja i hemoterapije.

- Svako sam jutro trčala ili hodala. "Obično ne vidimo da pacijenti to rade u ovoj fazi lečenja", rekao je moj doktor. Moje lečenje se završilo i otišla sam pravo u planine koje sam volela. Zimi sam instruktorka skijanja, po ceo dan na planini. Ja sam di-džej na rok radiju. Trčim, planinarim, veslam... Priređujem zabave u svojoj kući iz snova s velikom terasom i prozorima punim pogleda na planine. Poneka životinja zaluta. I moja deca imaju kartu kako da dođu do Seleriha. To je mapa kako živeti. S ljubavlju i radošću i smehom - zaključuje Rajs.

(Kurir.rs/ 24sata.hr)

Bonus video: