EVO ZAŠTO SAM NAKON 10 GODINA POSLALA PORUKU SVOM SILOVATELJU: Gledala sam pravo u oči ČUDOVIŠTA, a ovako sam upala u zamku

Novinarka, nekad sudska reporterka, a danas urednica u ženskom časopisu, Lijen La Bord, piše o iskustvu silovanja koje je doživela sa 26 godina i o tome kako je naučila da se nosi s tim.

Stvari su se preokrenule, ovog puta je čudovište koje je mene učinilo žrtvom sedelo tamo. Od novinarke me pretvorio u žrtvu koja plačući u sobi za svedoke govori o tome šta se dogodilo. I mrzela sam ga zbog toga.

Tinejdžerske godine provela sam proždirući knjige o stvarnim zločinima, pre nego što je iko čuo za podkast. Tako sam se 2007. godine, nakon proučavanja prava i kriminologije te nakon što sam odradila praksu u gradskoj rubrici, preselila u London, kako bih pisala priče o stvarnom životu za ženske časopise. Ubrzo sam pisala i vesti sa suda, uglavnom pokrivajući suđenja za silovanje i ubistva.

Gledanje optuženih na optuženičkoj klupi i slušanje kako govore o tome šta su činili nije me prestravilo. Zapravo, bilo je suprotno, postala sam neustrašiva, svedočeći o tome na kakve su se jadnike sveli kad bi njihove tajne bile otkrivene. Zato kad sam 2010. godine izašla iz prijateljeve kuće u Hekniju, u doba kad mi je bilo 26 godina, nisam ni pomislila da bi čovek koji razgovara sa mnom na autobuskoj stanici mogao biti silovatelj.

Rekao je da je umetnik koji se bavi muzikom i činilo se da je istinski zabrinut za moju sigurnost, a trebalo bi mi nekoliko noćnih autobusa da dođem do svoje iznajmljene sobe u Batersi parku, pa sam otišla s njim do njegovog stana u blizini dok ponovo ne krenu autobuske linije.

Slušali smo njegove najnovije snimke kad je pružio ruke prema meni. Kad sam više puta rekla ne, počeo je nasrtati snažnije. Nikad ne bih pomislila da mogu osetiti takav strah. Teror koji se steže oko srca, sve dok me na kraju nije privezao za krevet i počeo se boriti s mojim nogama.

Plašila sam se. Ovaj put je "moje" čudovište sedelo na sudu.

Prolazeći kroz sva ta suđenja, razmišljala sam šta bih učinila da se nađem u sličnoj situaciji. Pokušala sam da ga urazumim dok sam se borila protiv njega, rekla sam mu da će ići u zatvor. Ni u jednom od scenarija koje sam zamišljala nije bilo predviđeno da odustanem od borbe, ali na kraju ipak jesam. Bio je prejak i pretežak. I mogla sam videti zlo u njegovim crnim očima.

Odlučio je da se to dogodi i zaključila sam da će biti brže ako prestanem da se borim. "Sad me siluješ", rekla sam mu, pre nego što sam okrenula glavu u stranu i pomirila se. Kasnije sam mu rekla da moram u WC, pa sam odvezala noge i pobegla. Sandale su me žuljale dok sam plakala hodajući kroz ulice Istočnog Londona, do prijateljevog stana, gde smo pozvali policiju.

Nakon što sam gledala kako sve te hrabre žene svedoče protiv svojih silovatelja, morala sam da pokažem istu hrabrost. No, sledećih 48 sati bilo je gotovo jednako strašno kao i samo silovanje. Pitanja, neprijatno uzimanje uzoraka, prodorni pogledi, ispitivanje. Kad sam završila s davanjem izjave, on je već stajao u lisicama s druge strane policijske stanice. Oba naša života nepovratno su se promenila. Uzela sam dve nedelje odmora, no morala sam da platim kiriju, pa sam se vratila izveštavanju sa suda, izbegavajući suđenja za seksualne zločine.

Nekako sam uspela da preživim dane, ali noći su bile pakao. Napolju je čekao suđenje, nakon što je položio kauciju. Moja mašta je stvorila višeglavo čudovište od ovog stranca koji je izgledao izuzetno prijateljski nastrojen pre nego što me silovao. Da li je na putu da postane ubica ili član bande? Nekada neustrašiva novinarka nije nestala, bila je slomljena. I svaki dan, idući prema kući, stiskala sam ključeve među prstima, spremna da se branim. Noću bih se budila u hladnom znoju ili sanjala da sam prikovana za pod. Prošala sam psihološku podršku, beleške iz kojih će odbrana kasnije tokom suđenja pokušati da dokaže da se moje mentalno zdravlje može iskoristiti protiv mene.

Traume žrtava sa kojima sam razgovarala bile su različite. Nekima su bili potrebni lekovi, drugi su se bacili na posao, zanemarili svoje porodice ili su koristili alkohol da uklone užas koji je živeo u njihovim glavama. Probala sam sve po malo. Ali ništa nije zaustavilo flešbek. Tokom suđenja u Snaresbrook Crown Court-u deset meseci kasnije, svedočila sam iza paravana, previše uplašena da pogledam lice iz svojih noćnih mora. Bilo je to 'žvakanje' detalja koje sam preživela i sparing borba sa odbranom. Nisam ostala da čujem reči odbrane. Moj napadač je rekao da je te noći izašao i tražio seks i da sam mu prvo rekla 'ne', ali sam se onda predomislila. Zvučalo je kao da se radi o sporazumnom seksu. Ali iz mog iskustva i poznavanja zakona o pristanku na seks, njegova odbrana, koja je u osnovi bila da se njegova upornost isplatila, nije bila odbrana. Možda je zato jedva sat vremena trebalo poroti da ga proglasi krivim za silovanje, nakon čega je bio u zatvoru 55 meseci.

Na kraju krajeva, preselila sam se sa roditeljima u Kornvol. Rekala sam svima da nestajem da napišem roman, ali sam zapravo bežala, iako sam napisala memoare da bih pomogala u procesuiranju onoga što mi se dogodilo. Tada sam odlučila da to ne sme da prekine moju karijeru.

Vratila sam se u London i tokom 2012. počela da radim za ženski časopis. Upoznala sam svog muža Pola za koga sam se udala 2016. Ali strah se vratio kad god bi Pol, inženjer telekomunikacija, radio noćnu smenu, a ja sam bila sama. Noćne more koje su me probudile pre nego što je nastupila panika da će me silovatelj tražiti i naći. On je već pušten. Do zatvaranja tokom pandemije Kovida 2020. bila sam umoran od straha. Tad sam već imala sina, kome je trebalo da ga noću branim od čudovišta, a ne da se smrzavam od straha pod mojim ćebetom. Ali jedne noći sam pretražila Gugle, ukucala ime koje nikada neću zaboraviti, i našala sam svog napadača. Brzo sam napisala i poslala poruku pre nego što sam uspeo da se predomislim: 'Ne plašim te se više.' Javio se do jutra. Nešto u stilu: 'Bilo je teško, ali sam nastavio'.

Brzo sam to izbrisao iz sećanja, ali se sa tim nešto u meni promenilo. Nestao je strah koji me je proganjao. U toj nepromišljenoj razmeni poruka ponovo sam ga pretvorila u čoveka, kao da sam pogledala ispod kreveta i shvatila da čudovište kojeg sam se sve vreme plašila više ne postoji. Zvuči jednostavno, ali do tog trenutka provela sam deceniju boreći se sa strahom. Iz moje nove perspektive, on je bio poput svih onih kukavičkih nasilnika koje sam videla na sudu.

Čak je i dalje pokušavao da uspe u muzici, i bilo je nečeg patetičnog u tome. Nekoliko meseci kasnije palo mi je na pamet da se nije izvinio za ono što je uradio u svojoj poruci i to me je razbesnelo. Ali nakon što sam odlučila da se ne bavim time, ljutnja je nestala. Ne sumnjam da je prošao kroz težak period, kako je napisao. Na kraju krajeva, on je bio u zatvoru i registrovani seksualni prestupnik, ali ni jedan deo mene ga nije sažalio.

Mislila sam da sam ga stavila tamo i to mi je dalo nadu da je to dovoljno da ga odvrati od toga da više bilo koga drugog povredi. Odlukom da oprostim i prestanem da ga se plašim, oslobodila sam se svake moći koju je imao nad mnom. Pomirila sam se sa tim da sam žrtva silovanja jer mi je to iskustvo dalo alate da izgradim divan život koji sada imam, sa Polom (33) i svojom decom, Loganom (5) i Izi, 1.

Danas sam urednik časopisa za ženske časopise. Uživljavanje u traumu ljudi može biti ogromno, a silovane žene svakako zaslužuju da budu saslušane i privilegija je ispričati njihovu priču. Da to nekako izbalansiram, napisao sam romantični roman u kojem pokušavam da pokažem da život, iako ponekad može biti težak, može imati i srećan kraj. Konačno živim svoj život.

(Kurir.rs/24sata.hr)