Zaru su oteli iz porodilišta: Na silu je data na usvajanje, a susret sa majkom nikad neće zaboraviti
U periodu od četrdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, hiljade mladih i neudanih majki u Velikoj Britaniji bile su prisiljene da daju svoju decu na usvajanje. Deca su im oduzimana i predavana u ruke nepoznatih porodica.
Jedna od tih beba bila je Zara Filip, rođena 5. novembra 1964. Njena majka Pat imala je samo 17 godina i nikada nije dala pristanak da se odrekne svog deteta. Kada se nakon komplikacija tokom porođaja vratila u bolničku sobu – bebe više nije bilo. Zara je prve mesece života provela u hraniteljskoj porodici, a u januaru 1965. data je na usvajanje.
Tišina i osećaj napuštenosti
Odrasla je u severnom Londonu, znajući da je usvojena, ali u kući u kojoj se o tome nije govorilo.
„Od malena sam učila da štitim svoju usvojiteljku i ćutim o svemu. U meni je postojala stalna strepnja od napuštanja, osećaj da sam nepoželjna. Odrasla sam u tišini i samoći,“ priznaje Zara.
Iako je nosila bes, osećaj odbačenosti i nisko samopouzdanje, uspela je da se izbori sa zavisnošću od alkohola i droge. Sa 22 godine postala je trezna i tada je započela potragu za svojom biološkom porodicom.
Emotivan susret s majkom
Nakon godina istraživanja, Zara je pronašla svoju majku Pat. Njihov prvi susret opisuje kao pravi emotivni šok:
„Plakala sam bez prestanka, nisam mogla da prestanem da je gledam. Nisam znala koliki će talas tuge sve to da probudi.“
Kasnije je saznala da ima brata i sestru, kao i da po ocu potiče iz italijanske porodice. Zahvaljujući DNK testu, pronašla je i svog oca Vitorija, koji je tada živeo u Nju Džersiju – svega sat vremena udaljen od nje. Upoznali su se kada je Zara imala 51 godinu. Njihova veza bila je duboka, ali je trajala samo dve godine, do njegove iznenadne smrti od srčanog udara.
Glas jedne generacije
Zara ističe da njena priča nije izuzetak, već deo mnogo šire traume koju je pretrpelo na desetine hiljada ljudi.
„Usvajanje je jedina trauma na svetu u kojoj se od žrtve očekuje da bude zahvalna,“ kaže ona.
Napisala je knjigu „Nekoova ćerka“ (Somebody’s Daughter) i pretočila svoje iskustvo u predstavu i film. U julu ove godine bila je među organizatorima prvog protesta kojim se zahtevalo da britanska vlada uputi javno izvinjenje majkama i deci iz „ere prisilnih usvajanja“. Škotska i Vels su to već učinili – sada se čeka i odgovor Londona.
Porodica i pomirenje
Danas Zara ima decu i otvoreno sa njima deli sve kroz šta je prošla. Njena deca poznaju i biološku baku, polubraću i sestre, a italijanske korene neguje odlascima u domovinu svog pokojnog oca.
„Ponovni susreti sa porodicom nikada nisu onakvi kakvi ljudi zamišljaju. Uvek su puni bola, ali i nade. To je vožnja na emotivnom rolerkosteru, i nikada nema pravog kraja,“ iskrena je Zara
(Kurir.rs/Ona)
