Trudnu je držali u kavezu, žvakala je koru suvog hleba kako bi imala mleka za bebu: Kad joj je dete umrlo napisala je najtužniju knjigu ikada
Kada je imala samo pet godina, život male Saše Božović zauvek je promenila slika Uroša Predića „Kosovka devojka”. Na rođendanu starije sestre Ružice, među poklonima i svečanom raspoloženju, jedan ćilim okačen na zid nosio je sliku hrabre devojke sa Kosova. Tog trenutka, Saša je pronašla svoj uzor – simbol hrabrosti, humanosti i dobrote – koji će je pratiti kroz ceo život.
Kako je rasla, Saša je sve više upijala priče o Kosovki devojci i njenoj borbi. Prvo je zavolela književnost, ali je ljubav prema idealima hrabrosti i žrtve prevladala – upisala je Medicinski fakultet u Beogradu, gde je diplomirala 1937. godine. Sanjala je da doktorira o Kosovki devojci, ali rat je preokrenuo sve njene planove.
6. aprila 1941. godine doživela je bombardovanje Beograda. Sa suprugom, dr Borislavom Božovićem, beži u Podgoricu, ali sudbina ih razdvaja: Borislav odlazi u partizane, a Sašu, trudnu, hapse italijanske snage i odvode u logor „Kavaja” u Albaniji. Tamo, u jezivim uslovima, rodila je ćerku Dolores, kojoj je dala ime po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri – „La Pasionariji”.
Pakao logora, gde su letve bile tvrde, prostor mali, a glad i hladnoća neumoljivi, Saša je opisala sa jezivim realizmom: žvakala je koru suvog hleba kako bi imala mleka za bebu, sušila pelene toplinom svog tela, ali i dalje čuvala dostojanstvo i nadu.
Krajem 1941. godine, partizani su je oslobodili u razmeni za italijanske oficire. Sa bebom u naručju, Saša se uključuje u Narodnooslobodilački pokret i formira prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori. Negovala je ranjenike, spašavala živote, ali tragedija je udarila opet – njena mala Dolores je umrla 7. marta 1943. godine tokom Bitke na Neretvi, od posledica hladnoće, iscrpljenosti i gladi.
Septembra 1943. godine, Saša je jedina preživela četničku zasedu kod sela Jabuka na putu od Pljevalja ka Prijepolju, kada su poginuli mladi borci Boško Buha i Radan. I pored svega, hrabrost i humanost nisu je napustile. Nakon rata, kao pukovnik JNA i delegat Crvenog krsta, posvetila se deci bez roditelja, ratnoj siročadi, organizovanju narodnih kuhinja i pružanju pomoći najugroženijima.
Kasnije je radila na Vojnomedicinskoj akademiji kao načelnik Grudnog odeljenja i zamenik načelnika, a po penzionisanju nastavila da inspiriše mlade pričama o svojim ratnim iskustvima. Upravo te priče podstakle su je da piše. Njena knjiga„Tebi, moja Dolores” postala je najčitanija knjiga u Jugoslaviji 1980. godine, dok su usledile i druge – „Sve naše Dolores”, „Ratne ljubavi”, „Kosovka devojka”, „Priatelji” i „Moralne iskri”.
Iako su neki tvrdili da je knjiga „Tebi, moja Dolores” komunistička propaganda, čitaoci su osetili potresnu priču majke i heroine, koja odražava stradanje čitavog naroda u Drugom svetskom ratu. Saša Božović, poput svoje Kosovke devojke, nije tražila priznanje – ona je živela, borila se i davala snagu drugima.
Saša Božović je preminula 1995. godine u Beogradu, a sahranjena je u selu Lisović kod Barajeva. Njeno ime i delo nastavljaju da inspirišu: 2006. godine u Beogradu osnovano je Društvo „Dr Saša Božović”, koje čuva sećanje na njen život, humanost i književni opus.
Kako je sama rekla pred kraj života:
„Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu.”
Bonus video: Završio u logoru kao dete, a spasila ga ljubavnica oficira
· Reaguj