Mariji su sa 18 godina oduzeli sina odmah po rođenju: Decenijama je tugovala, a onda je stigla poruka na Fejsbuku "Ja sam tvoj sin"

Kada Marija Arbukl pomisli na svoje vreme provedeno u najvećem irskom domu za majke i bebe, pred očima joj se pojavi jaslica puna kolevki – urednih redova, svaka sa po jednim sitnim, bespomoćnim zamotuljkom. Među njima, njen sin Pol. Seća se kako ga je hranila i kupala pod budnim okom časnih sestara iz Udruženja Kćeri milosrđa svetog Vinsenta de Pola. I kako je svaki susret završavao istom rečenicom: „Više nije tvoj. On ti više ne pripada.“

Bila je 1981. godina, nemiri u Severnoj Irskoj su trajali, a Marija je živela sama, bez porodice, bez podrške. "Rekli su mi da nemam gde da odem. Da sam sama. I bili su u pravu,“ priseća se danas, više od četiri decenije kasnije.

„Sećam se samo suza“

Dan kada je potpisala papire za usvajanje bio je najgori dan njenog života. Socijalni radnici su joj poslednji put doneli Pola.
"Sećam se samo da sam plakala i plakala,“ govori tiho "Sada osećam samo bes.“

Kao i hiljade drugih žena u Irskoj tokom 20. veka, Marija je bila poslata u jedan od domova za majke i bebe – institucije koje su vodile verske zajednice uz podršku države. Tu su neudate devojke, neke tek devojčice od 12 godina, u tajnosti rađale decu koju su zatim bile prisiljene da daju na usvajanje. Prema državnom izveštaju iz 2021. godine, u tim domovima je umrlo oko 9.000 dece – stopa smrtnosti bila je šokantnih 15%. U izveštaju je potvrđeno i da su žene bile „emocionalno zlostavljane“, iako su mnoge preživele optužile vlasti da su „ublažile istinu“.

Podsetimo, ovaj izveštaj usledio je nakon što su 2017. godine u Tuamu otkriveni ostaci beba bačenih u septičku jamu bivšeg doma za majke i bebe. Poslednji takav dom u Korku, zatvoren je tek 1998. godine – punih 17 godina nakon što je Marija rodila sina.

Krađa majčinstva

Marija je iz bolnice izneta kao „neposlušna“ jer je, prema beleškama u njenom dosijeu, stalno posećivala bebu. Nisu mogli da je „smire“.
U aprilu 1981. potpisala je papire, dok joj je sin imao tri meseca. Te večeri pokušala je da se ubije.
"Rekla sam sebi da ne želim decu jer nisam želela da ih dovedem u svet kakav sam ja doživela. Ali kad sam ga nosila, znala sam da ga želim. Samo su svi drugi govorili da ne smem.“

Decenije tišine i uporna potraga

Narednih 40 godina Arbukl je molila socijalne službe da joj pomognu da sazna bilo šta o sinu, ali odgovor je uvek bio isti: „On mora da pronađe vas.“
Napisala je stotine pisama i pesama – među njima i onu „Gde si?“, posvećenu sinu i državi koja joj ga je oduzela:

"Istina će uvek izaći na videlo; naši glasovi biće čuti, širom sveta naše će se priče deliti.“

U međuvremenu se udala, rodila još petoro dece, razvela i preselila u Englesku. Godine su prolazile u tišini i čekanju.

Čudo posle četiri decenije

Onda je, 2021. godine, stigao poziv. Socijalna služba joj je saopštila da su našli Pola – taman pred njegov 40. rođendan.
"Nisam mogla da govorim. Sestra je morala da preuzme telefon.“

Nekoliko dana kasnije dobila je poruku na Fejsbuku od žene iz rodnog kraja. Pomislila je da je reč o nekoj drugoj preživeloj iz doma. A onda je stigla poruka:
"Ja sam tvoj sin. Čuo sam da me tražiš.“

Pol, koji danas koristi drugo ime, živeo je par minuta od mesta gde je Marija odrasla. Njena sestra je čak radila u školi koju je pohađala njegova ćerka. Kada su se konačno sreli, samo su se zagrlili.
"Mislila sam da taj zagrljaj nikada neće prestati. Očekivala sam bebu, ali naravno, on je sada bio odrastao čovek. Imao je iste tamne oči.“

Saznanje da je imao srećno detinjstvo donelo joj je mir posle decenija bola: "Svi su mi govorili da sam tvrdoglava, ali upravo ta tvrdoglavost me održala u životu,“ kaže sa osmehom.

Još jedan gubitak, nova borba

Samo dve godine kasnije, 2023., Marija je izgubila drugog sina, Tonija, koji je brutalno ubijen od strane cimera. „Kada sam saznala, pomislila sam: ne mogu ponovo ovo da prođem.“ Nedeljama nije mogla da otvori zavese.

Ipak, i sada, kao i uvek, pokušava da ustane.
"Razgovori sa drugim preživelima mi pomažu. Ako moja priča pomogne bar jednoj osobi da pronađe svoj glas – to je dovoljno.“

Marija danas govori o traumi kao o moru kroz koje plovi sama.
„Nekad su to mali talasi, nekad veliki. A nekad cunami, i mislim da se davim. Ali uvek se nekako izvučem. Ja sam preživela. Nisam imala drugog izbora.“

(Kurir.rs/Guardian)