Majka dvoje dece osetila trnce u stopalima, pa više nije mogla da se pomeri: "Nazvala sam hitnu, a onda je moj pakao počeo"

Žena iz Britanije (29) osećala se kao da je "zarobljena u sopstvenom telu" nakon što je obolela od retke bolesti nepoznatog uzroka.

Prvi odlasci lekaru i naglo pogoršanje

"Otišla sam na hitnu, napravili su mi nekoliko testova i nakon nekoliko sati pustili su me kući. Sledećeg dana nazvala sam svog lekara opšte prakse, koji mi je propisao nekoliko lekova protiv bolova i rekao da ga ponovno pozovem ako bol potraje nakon četiri nedelje. Dan nakon, kad sam se probudila ujutru, nisam se mogla uopšte pomeriti i svaki put kad sam probala, osetila sam bol kakvu nikada nisam osetila. Nazvala sam hitnu i tada sam završila u bolnici", rekla je ona za NeedToKnow.

U bolnici je njeno stanje rapidno propadalo.

"Nakon što sam primljena u bolnicu, činilo se kao da mi se stanje brzo pogoršava. Nisam mogla da sednem ni da pomerim ruke i noge. Moja bi me deca došla da me posete i zagrlila bi me, a ja ih nisam mogla zagrliti nazad", ispričala je.

Paraliza, intenzivna nega i teški dani

Narednih dana simptomi su se samo pogoršavali.

"Napravili su mi lumbalnu punkciju, koje se, iskreno, ne sećam jer sam bila u tolikim bolovima. Nekoliko dana nakon toga lice mi se počelo paralizovati. Nisam mogla gutati, jedva sam mogla pričati, vid mi je bio mutan i bilo mi je teško disati. Često su mi proveravali disanje na uređaju za praćenje disanja, a kada je pokazao znakove slabijeg disanja, tada su me prebacili na intenzivnu negu. Budući da nisam mogla gutati, ugradili su mi cevčicu za hranjenje i skinuli me s tečnosti. Disanje mi je postajalo sve gore, stavili su me na kiseonik, a da se to nastavilo, verovatno bi me morali uspavati", opisala je Rebeka.

Tada je dobila zvaničnu dijagnozu - Gijen-Bareov sindrom i odmah je započela sa terapijom.

"Nakon par dana počela sam pokazivati znakove poboljšanja pa su me prebacili na redovni odeljak. Onda mi se zdravlje opet pogoršalo, postala sam dehidrirana te su me premestili na prikladniji odeljak. Do tada još nisam mogla pravilno govoriti, nisam jela tri nedelje i imala sam jake bolove, uzimala sam 16 tableta tri puta dnevno i Oramorph po potrebi. Još uvek nisam mogla zatvoriti oči, trepnuti ili nasmejati se. Nisam mogla pokrenuti usta, noge ili ruke", priseća se ona.

Spor i bolan proces oporavka

Oporavak je trajao sporo, a svaki mali napredak bio je veliki uspeh.

"Moji simptomi bili su slični onima koji su povezani sa moždanim udarom. Na kraju sam prvo mogla koristiti ruke, ali sam imala osećaj da imam ruke dinosaurusa. Osećala sam da opet postajem bolesna, sve je bilo borba, pa sam primila još jednu rundu imunoglobulinske terapije i drugi put je imala pozitivniji učinak. Uz pomoć fizioterapeutskog tima, kada sam počela prihvatati to što mi se događa, počela sam sticati samopouzdanje i malo snage, uprkos tome koliko su mi mišići bili slabi. Svaki nedeljni pomak bio je ogroman, a videti sebe kako ponovo radim stvari bilo je neverovatno", rekla je Rebecca.

Povratak kući i život posle bolesti

Nakon osam nedelja napustila je bolnicu, u početku koristeći invalidska kolica.

"Prvih nekoliko nedelja bila sam u invalidskim kolicima, ali trudila sam se da povratim svoju nezavisnost. Još uvek nisam "normalna" verzija sebe, jer se patim sa nekim svakodnevnim zadacima, često imam bolove i još uvek ne osećam stopala kako treba zbog stalnih trnaca. Ali barem opet mogu da hodam, još uvek imam kontrole na koje moram da idem i možda će biti dug proces dok se ne vratim na staro, ali to me naučilo toliko toga o sebi i životu te sada znam da 100% moram slušati svoje telo", poručila je ona.

(Kurir.rs/Jutarnji)

Pogledajte video: Koje navike su krucijalne za zdravlje