Bila je siromašna dadilja, a onda je stekla svetsku slavu: Veliko otkriće koštalo je glave, njene stvari su zbog ovoga 90 godina zapečaćene

Majka moderne fizike, Marija Kiri, pored čijeg imena obavezno stoji i redni broj "prva", poput neke visoke titule, decenijama je uzor i heroj mnogim budućim naučnicima i naraštajima. Prva žena koja je studirala na Sorboni, prva žena koja je obranila doktorat iz fizike, prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu, prva osoba koja ju je osvojila dva puta za dve različite kategorije...

Otkriće koje je produžilo budućnost čovečanstva

U jednoj oronuloj šupi u malom dvorištu u ulici Lomon, Marija i njen suprug Pjer Kiri proučavali su uranijumovu rudu koja je ukazivala na to da se u njoj, pored uranijuma, mora nalaziti još neki radioaktivni element. Bio je to đavolski težak posao... U prašnjavoj radničkoj bluzi, usred dima koji joj je štipao oči i grlo, naučnica je satima mešala gustu tečnost koja je ključala u kazanu i pretakala je u posude. I tako dan za danom skoro četiri godine.

U julu 1898. najpre su iz uraninita izdvojili materiju sličnu bizmutu, ali se kasnije ispostavilo da se radi o polonijumu. Ovaj redak i radioaktivan hemijski element dobio je ime u čast Marijine domovine, Poljske. Supružnici su nastavili rad verujući da tu postoji još nešto, i napokon iz dve tone rude izolovali 100 miligrama soli novog hemijskog elementa, koji su identifikovali kao radijum. Zračio je oko 3,5 miliona puta jače od uranijuma!

Vest o otkriću zapanjila je svet. Naučnici sa svih strana pohrlili su u Pariz da se sopstvenim očima uvere u moć novootkrivenog metala, koji poput opake aždaje bljuje vatru strahovite razorne moći, odnosno radioaktivno zračenje. Marija i Pjer insistirali su na tome da posetioci u radionicu dolaze u gluvo doba noći. Jedva vidljiva količina radijumove soli u staklenoj posudi na stolu sijala je u mraku kao minijaturno sunce. Čudo nad čudima!

Klikom na link saznajte ko je Ksenija Atanasijević - prva žena doktor nauka u Srbiji.

Nije se odvajala od radijuma, nesvesna opasnosti

No, pioniri u istraživanju radioaktivnosti nisu mogli ni da naslute kakve posledice može da ostavi po zdravlje. Toga je čovečanstvo postalo svesno tek četrdesetih godina prošlog veka. Marija je držala ampule radijuma pored svog kreveta, jer joj se dopadalo kako sijaju u mraku, a njen suprug uvek je nosio primerak ovog metala u džepu,⁠ da bi mogao lako da demonstrira njegov sjaj i toplotu znatiželjnicima.

Kako je vreme prolazilo, počele su da im se tresu ruke, na koži su se pojavile rane, a zglobovi počeli da pucketaju. Pjerov život tragično je prekinut 1906, pod točkovima konjske zaprege dok je prelazio ulicu. Mesecima ranije patio je od stalnih bolova i umora. Marija je imala slične simptome, dok joj 1934. godine nisu dijagnostikovali uznapredovalu leukemiju. Ni u jednom trenutku par nije razmatrao mogućnost da je njihovo veliko otkriće zapravo bilo uzrok tih bolova, na kraju i bolesti i smrti.

Sve beleške iz laboratorije i dalje su toliko radioaktivne, da nisu bezbedne za proučavanje. Isto važi i za odeću, nameštaj, na kraju i za samo telo Marije Kiri, koje je smešteno u sanduk obložen olovom debljine dva centimetra. Nalazi se u mauzoleju Panteon u Parizu, kraj Voltera, Rusoa, Igoa, Zole i drugih francuskih velikana.

Od krajnjeg siromaštva do svetske slave

Madam Kiri, najveća naučnica svih vremena, rođena je kao Marija Salome Sklodovska u novembru 1867. godine u Varšavi. Potiče iz velike i ugledne profesorske porodice. Kako u Poljskoj tog doba žene nisu mogle da upišu fakultet, sa starijom sestrom Branislavom sklopila je dogovor da će je finansijski pomagati tokom studiranja medicine u Parizu, u zamenu za to da sestra njoj počne da pomaže na isti način kad dođe vreme.

Zaposlila se kao guvernanta. Dok je radila u jednoj vlastelinskoj porodici, zaljubila se u Kazimježa Žoravskog, budućeg poznatog matematičara. Međutim, njegovi roditelji su odbacili mogućnost da oženi siromašnu Mariju, koja je na kraju izbačena sa posla.

Branislava se udala u Parizu i konačno pozvala je sestru da dođe kod nje. Marija nije gubila vreme, te je odmah na Sorboni upisala fiziku i hemiju. Preko dana je studirala, a noću radila dajući privatne časove. Bio je to težak period pun odricanja i gladi, ali odlučna Poljakinja nije posustajala u nameri da ostvari naučnu karijeru. Konačno ju je i započela 1894, istraživanjem magnetskih svojstava čelika. Iste godine u njen život ušao je francuski fizičar Pjer Kiri.

Venčanica koja je postala radna uniforma

Njihova ljubav bi možda na prvi pogled delovala nemogućom. On je dolazio iz bogate porodice, dok Marija sa svoje strane nije imala takav pedigre, ali je i njena familija akademski bila veoma napredna.

Upoznali su se na večeri kod zajedničkog prijatelja. Fasciniran njenom inteligencijom, Pjer je odlučio da je preporuči svom mentoru Anriju Bekerelu, koji joj je predložio istraživanje rude uranijuma. U radu joj se ubrzo pridružuje i sam Pjer. Venčali su se sledeće, 1895. godine, na skromnoj ceremoniji. Umesto venčanice, Marija je nosila tamnoplavu haljinu koju je posle koristila kao radnu uniformu.

Oboje su bili duboko posvećeni porodici i nauci. Živeli su u dobrovoljnom siromaštvu i naporno radili. Marijina doktorska istraživanja bila su usmerena na fenomen zračenja uranijuma, i predstavljala su, bukvalno, rudarski posao. A onda je, u onoj trošnoj šupi, uz pokvarenu peć pod krovom koji je prokišnjavao, posle više od 20 tona sirove rude uranijuma koliko su preradili, uspeli da dešifruju prvi deo enigme – polonijum, da bi posle nekoliko meseci otkrili i radijum.

U Francuskoj nisu bili naročito priznati, ali je ostatak sveta prepoznao njihovu genijalnost. Priznanja su primali sa dostojanstvenim mirom, prisustvujući gala večerima u svakodnevnoj, iznošenoj odeći. U takvoj su se pojavili i u Stokholmu 1903, kada su kući odneli prvu Nobelovu nagradu.

Priznanja - porodična tradicija

Kada je izgubila supruga, Marija Kiri je dobila njegovu katedru i postala prva žena profesor na Sorboni. Glasalo se kasnije i o njenom ulasku u Francusku akademiju nauka, ali nije bila primljena. Nastavila je da sama odgaja ćerke Evu i Irenu, a istovremeno i da jača svoju poziciju u svetu nauke. Tako je 1911. osvojila drugu Nobelovu nagradu, ovaj put za hemiju.

U daljim istraživanjima shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i da se na taj način olakša rad hirurga. Tokom Prvog svetskog rata posvetila se razvoju medicinske primene radiografije. Osmislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, a na frontu je moglo da pomogne ranjenim vojnicima. Postalo je poznato kao "mali kiri". Marija ga je lično dovozila do linije fronta.

Da je poživela godinu dana duže, čuvena naučnica dočekala bi i tu radost da prisustvuje dodeli prestižnog priznanja starijoj ćerki. Irena Žolio-Kiri i njen suprug Frederik dobili su Nobelovu nagradu za hemiju 1935. pošto su otkrili da aluminijum može biti radioaktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Jedinstveni slučaj u istoriji i tri sjajne zvezde na nebu nauke koje nose isto prezime.

Kako je poluživot radijuma-226 oko 1600 godina, zaostavština Marije Kiri još dugo će morati da bude izolovana. Njeni zapisi danas se čuvaju u Francuskoj nacionalnoj biblioteci, obloženi olovom. Iako doza radijacije koju bi čovek primio prilikom pregledanja beležaka nije velika, niti opasna – jednaka je onoj koju bi primio tokom leta od Britanije do Španije – postoji opasnost od kontaminacije, zbog čega će mere opreza do daljnjeg ostati na snazi.

(Kurir.rs/ Žena)

Bonus video: "Ajnštajn je bio sujetaj, Mileva ga je učinila slavnim"