Izdala je Mihaila, pa zbog ljubavnika tražila razvod: Julija se majci žalila na Srbiju, odbijala da pređe u pravoslavlje, a ovo joj narod nije oprostio

U burnim decenijama srpske istorije 19. veka, kada se mlada srpska država borila za političku stabilnost i međunarodno priznanje, na njen dvor stupila je žena čije je poreklo, vera i sudbina izazivala podjednako divljenje i osporavanje. Julija Hunjadi, austrijska grofica mađarskog porekla, postala je prva strankinja udata za jednog novovekovnog srpskog vladara, Mihaila Obrenovića. 

Julija Hunjadi de Ketelji je bila jedina ćerka mađarskog grofa Ferenca Hunjadija, koji je pripadao uglednom plemstvu, i grofice Julije Ziči. Rođena je 26. avgusta 1831. godine u Beču i imala je tri brata: Lasla, Kolomana i Vilmosa, a njena porodica je isticala da vodi poreklo od Janjuša Hunjadija (Sibinjanin Janka), slavnog srpsko-mađarskog junaka uz 15. veka. 

Odrasla je i vaspitavana u visokom aristokratskom društvu i kretala se u visokim bečkim krugovima. O tome kako se Julija upoznala sa knezom Mihailom nema mnogo podataka, ali se zna da je na njihovom poznanstvu mnogo uradio knežev dvorski lekar, doktor Karlo Pacek. Poznato je da su pre braka, početkom 1853. godine, knez i grofica živeli ne samo u istoj ulici, nego su bili i susedi - kuća uz kuću.

Mihailo Obrenović je tada bio izgnanik iz Srbije. Bio je zbačen sa vlasti u septembru 1842. godine i živeo u izgnanstvu sve do 1858. kada se njegov otac Miloš vraća na srpski presto.

Knez Mihailo i Julija su se tokom 1853. godine zbližavali i počeli da razmatraju sklapanje braka. Julijina porodica se nije protivila. Mihailo je pismom zatražio pristanak i blagoslov oca Miloša, koji je prvobitno bio uzdržan zbog Julijinog porekla i katoličke veroispovesti, međutim ipak je dao pristanak. Miloševu rezervisanost delile su i pristalice Obrenovića, ali i srpska javnost u Austrijskom carstvu, kao i u kneževini Srbiji.

Venčanje

Do venčanja Mihaila i Julije došlo je 1. avgusta 1853. godine u ruskoj kapeli u Beču. Ona je imala nepune 22, a on nepunih 30 godina. Venčanje je obavio ruski arhimandrit, dok je kum bio ruski ambasador baron Petar Mejendorf. Novosadski Srpski dnevnik nekoliko dana posle venčanja obavestio je čitaoce „da je Knjeginja bila sjajno ukrašena”.

Bečke novine „Prese” su opisale venčanje u jednom članku. Naznačeno je da je knez Mihailo nosio srpsku nošnju i sablju koja je bila ukrašena dijamantima, vrednu 80.000 florina, dok je kneginja imala dijamantsku dijademu.

Sve do vraćanja Obrenovića na tron Srbije, knez Mihailo i Julija su živeli u Austrijskom carstvu. Godine 1856. su kupili imanje „Ivanka” na Dunavu u današnjoj Slovačkoj, gde su živeli sve do povratka u Srbiju 1859. godine. Julija je u mestu blizu dvora podigla školu za žensku siročad.

Julija nije govorila srpski jezik, ali je već 1853. počela da ga uči, što ju je savetovao Miloš Obrenović, koji je zahtevao da mu se Julija obraća na srpskom. Prema preporuci Vuka Stefanovića Karadžića, časove joj je davao Đura Daničić, srpski filolog i prevodilac. Jezik je dobro naučila do dolaska u Srbiju 1859. godine i koristila ga u redovnoj upotrebi, a čak je igrala i srpsko kolo.

Dolazak u Beograd

U Srbiju je prvo doputovao Mihailo početkom 1859. godine, a kada je pripremljen kneževski konak stigla je i Julija u julu iste godine, parobrodom u Zemun, odakle je prešla u Beograd. Kneginju je u Zemunu dočekao suprug, kao i delegacija od oko 30 uglednih ljudi, među kojima su bile i „gospe od svetle knjaževske porodice”.

U Beogradu su je na pristaništu dočekali ekskadron konjice, svečana kanonada topova i pesma Đure Jašića „Dobrodošlica Svetloj Gospođi Kneginji Naslednikovici Juliji”. Julija je, na oduševljenje mase, bila odevena u „narodno odelo srbsko”, piše istoričar Uroš Milivojević.

Sa knezom Mihailom je kočijom otišla do Saborne crkve, gde je primila blagoslov, a zatim su se provezli preko Terazija do dvora. Tu ju je u svečanoj sali Starog konaka srdačno dočekao knez Miloš. Zatim je sa pratnjom prešla u Mali dvor, odakle je okupljenu masu koja ju je zasipala cvećem, pozdravila na srpskom jeziku: „Pomozi Bog!” Uveče je veselje bilo nastavljeno na ulicama beogradske varoši.

Kneginja Julija je brzo po dolasku u prestonicu Srbije organizovala prijem za sve koji su želeli da je upoznaju. Aktivno je obilazila školske, zdravstvene i kulturne ustanove, želeći da se uključi u javni život i upozna sa narodom. Na Savindan 1860. godine je zajedno sa suprugom prisustvovala sečenju slavskog kolača i osvećenju vodice u Prvoj beogradskoj osnovnoj školi, a zatim i na Liceju. Uveče je posetila dobrotvorni bal, koji je beogradska opština priredila u korist gradske sirotinje, a i sama je često organizovala balove.

Srpska kneginja

Kada je knez Miloš preminuo 26. septembra 1860. godine, vlast je preuzeo Mihailo, postavši novi srpski knez. Julija je tih godina nekoliko puta napuštala Beograd i odlazila na lečenje u Austriju, što je dalo podrstrek raznim glasinama u Beogradu. Jedni su je voleli i divili se njenoj gracioznosti i otmenosti, drugi su je doživljavali kao nepristupačnu i arogantnu rimokatoličku strankinju.

Javnost je od Julije očekivala da pređe u pravoslavlje, što je posebno isticao beogradski mitropolit Mihailo Jovanović. S druge strane, Mihailo nikada nije vršio pritisak na nju, pa je i naložio izgradnju male kapele na dvoru gde je služena misa nedeljom.

Pogledajte u galeriji kako je izgledao knez Mihailo Obrenović:

Kneginja je pred narod izlazila samo u svečanim prilikama. Iako je sam knez Mihailo uveo strog red na srpskom dvoru, Juliju je narod krivio što beogradske gospođe prima samo na zakazanim prijemima i zamerao Mihailu što se oženio strankinjom. Ono što je svima oko Mihaila smetalo, od najbližih saradnika kao što je Anastas Jovanović pa do običnog naroda u varoši, bilo je to što Julija nije zatrudnela, a svi su čekali naslednika. 

Preljuba

Knežev upravnik dvora Anastas Jovanović otkrio je da je Julija u prepisci sa nemačkim grofomKarlom Arenberškim i zadržao jedno od njenih pisama koje je odlučio da preda Mihailu. Pismo je bilo napisano na nemačkom i u njemu je kneginja pisala o razvodu od srpskog kneza i zajedničkom životu sa Arenberškim u Veneciji. Jovanović beleži da je kneginja često putovala i da se po Evropi viđala sa grofom Arenbergom. U pismima majci žalila se da je Srbija za nju postala „nesnosna“ i da brak više ne funkcioniše.

Knez Mihailo, koji je više puta izjavljivao da bi se pre odrekao prestola i napustio zemlju nego da ostavi Juliju, bio je šokiran ovim saznanjem. Veza između kneginje i grofa trajala je čak sedam godina, što je kneza duboko povredilo. 

Mihailo je odlučio da Juliji saznanje o preljubi i odluku o razvodu saopšti u martu 1962. godine u pismu koje je preko svog doktora Paceka poslao supruzi u Ivanku, gde je otputovala. Kneginju je pismo izuzetno uznemirilo, pa je odlučila da se odmah vrati u Beograd želeći da lično razgovara sa Mihailom. Međutim, knez je odbijao da o toj temi razgovara sa njom.

Pogledajte u galeriji lične stvari kneginje Julije Obrenović izložene u Istorijskom muzeju u Beogradu:

Posle ubistva srpskog dečaka kod Čukur česme, koja se nalazila na uglu današnje Dobračine i Gospodar-Jevremove ulice u Beogradu, 3. juna 1862, sukob između Srba i Turaka je eskalirao, proširio se na ceo grad i prerastao u žestok oružani okršaj, koji je odneo više života. Sa Kalemegdana je 17. juna počelo tursko bombardovanje grada koje je dovelo do pogibije 50 građana. Julija se tada nalazila u dvoru i odbijala je da napusti Beograd. Smatrala je da u teškim trenucima treba da ostane uz supruga i narod.

U to vreme su se odnosi između kneza i kneginje malo poboljšali. Mihailo je Juliji poverio važnu diplomatsku misiju poslavši je u London početkom 1863. sa ciljem da upozna britansku javnost sa teškim stanjem u Srbiji nastalim zbog turske represije. Redovno je izveštavala supruga o svojim aktivnostima, pa je pod utiskom povoljnih vesti knez 26. avgusta svečano obeležio Julijin 32. rođendan.

Pogoršavanje odnosa

Julija je posle Londona sa istim zadatkom posetila Pariz. U parizu se sestala sa grofom Arenbergom, i od tog trenutka ona počinje da menja svoj odnos prema suprugu. U pismu je zahtevala razvod, a Mihailo joj je preko posrednika tražio da se vrati u Beogard. Kneginjini odnosi sa svojom porodicom, koja ju je pritiskala da se izmiri sa mužem, postali su izuzetno zategnuti, a brat joj je pretio da će izazvati grofa Arenberga na dvoboj. Julija je upozoravala brata da će otići u manastir, što je na kraju i uradila, međutim u novembru 1864. pristaje da se vrati u Beograd. 

Julija je ponovo aktivno učestvovala u javnom životu Srbije. Obilazila je škole i primala u posetu učenice, i za javnost sa Mihailom održavala suprižnički odnos. U februaru 1865. su čak i zajedničkim plesom otvorili dobrotvorni bal s ciljem prikupljanja sredstava za izgradnju prve prave bolnice. Prikupljena sredstva omogućila su bude izgrađena savremena Prva varoška bolnica, koja je otvorena 1. maja 1868. godine. U ovoj zgradi u Ulici Džordža Vašingtona 19 u Beogradu danas se nalazi Srpsko lekarsko društvo i Muzej medicine.

Mihailo i Julija su sklopili dogovor o konačnom rastanku u junu 1865. godine. Julija je napustila Beograd i više se za života kneza Mihaila nije vraćala. Krajem iste godine knez i kneginja sklopili su bračnu pogodbu. U njoj je stajalo da će „supružnici živeti odvojeno iz uzroka koji ne dodiruje ni najmanje njihovu čast”. Mihailo je tražio da Julija potpiše izjavu „da se neće protiviti njegovom drugom braku ako to dopusti njegova crkva”. Kneginja, međutim, kao katolkinja nije mogla da dobije razvod, već samo „odlučenje od postelje i stola”. Mihailo se obavezao da joj isplaćuje godišnje izdržavanje od 5500 dukata i da joj pokloni svoju kuću u Beču.

Katarina Konstantinović i ubistvo kneza Mihaila

Anka Konstantinović, sestra od strica Mihaila Obrenovića, svesna da je brak kneza i Julije u krizi, je 1863. godine došla na ideju da svoju ćerku Katarinu uda za Mihaila. Katarina je, prema instrukcijama majke, provodila mnogo vremena s njim i pisala mu ljubavna pisma. Mihailo je tri godine posle definitvnog i zvaničnog rastanka od Julije zaprosio Katarinu Konstantinović. Javnost, Crkva i političari bili su zapanjeni jer je ona ćerka Obrenovićeve sestre od strica, a najglasniji je bio Ilija Garašnin, koji je imao toliko primedbi da je smenjen s mesta predsednika Vlade.

Veridba nije, međutim, dugo trajala. Desetog juna 1868, dok su Mihailo, Anka, Katarina i Ankina majka Tomanija šetali Košutnjakom, knez Mihailo je ubijen, kao i Anka, dok je Katarina ranjena. U novembru iste godine, Katarina se udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika koji je vladao Srbijom do punletstva novog kralja, a za kog se govorilo da je vanbračni sin kneza Miloša.

Kada je saznala da je Mihailo ubijen, Julija je stigla u Beograd. Prisustvovala je pogrebu u Sabornoj crkvi u crnini plačući nad kneževim odrom. Od njenog priloga knezu je podignut nadgrobni spomenik, koji se i danas na istom mestu nalazi u crkvi, gde je Mihailo sahranjen pored svog oca Miloša.

Julija je u Beograd dolazila još jednom 1870. godine zbog spora sa porodicama Mihailovih sestara oko kneževih imanja u Rumuniji. U srpskoj prestonici svečano su je dočekali mladi knez Milan Obrenović, budući kralj, i namesnici. Spor sa Mihailovim najbližim srodnicima okončan je sporazumom.

Smrt kneginje Julije

Pošto je bila udovica, Julija je mogla da se ponovo uda. Za Karla Arenberškog venčala se tek 1879. godine, međutim ubrzo je ostala udovica po drugi put. Preminula je u 88. godini 19. februara 1919. u Beču, gde je i sahranjena.

Kosta Hristić, sin Nikole Hristića, Mihailovog predsednika vlade, posetio je Juliju u Beču 1901. godine i opisao susret sa bivšom srpskom kneginjom:

„To više nije bila ona sjajna lepotica od pre trideset i šest godina, što smo je mi deca o Uskrsu s divljenjem gledali kao neku živu ikonu. Jedino su ostale one lepe oči, ali one behu izgubile svoj sjaj i navučene nekom setnom maglom... To više nije bila lepa žena Mihailova, to je bila stara udovica Arenbergova. Ali, glas joj je bio isto onako mek, ljubak i prijatan, ponašanje isto onako ljubazno i otmeno. Julija se rado prisećala Ivanke i Beograda, još je koristila poneku srpsku reč u govoru, hvalila je Mihailov karakter i plameno rodoljublje”.

Bonus video: Blago Obrenovića skriveno u bunaru