Otac me je napustio kad sam imala 14 godina: Nakon godina tišine dočekalo me je pismo koje je promenilo sve

Često mislimo da su očinstvo i prisustvo neraskidivo povezani prostorom i vremenom. Međutim, šta se dešava kada otac nestane, a zatim se vrati ne kao figura u kući, već kao glas na papiru? Ovo je ispovest o četrnaestogodišnjakinji kojoj je jedno kucano pismo iz centra za rehabilitaciju promenilo život.

"Tokom leta kada sam napunila 14 godina, kod kuće me je, na prekrivaču kreveta, dočekalo kucano pismo. Moj otac je otišao na program lečenja od zavisnosti – deo njegove rehabilitacije bio je pisanje porodici o svemu što je prošao i izvinjenje, ako je potrebno. Izvinjenja su bila neophodna.

Moj otac je nestao pet ili šest godina ranije, nakon borbe za starateljstvo i neplaćanja alimentacije. Od tada smo se odselili, moja majka se preudala i dobila drugo dete. Ono malo sećanja što sam imala na oca uglavnom se svelo na bazen od kog su mi oči bile zakrvavljene, životinje koje sam volela i užasan osip na koži koji sam dobila kada me je odveo na Havaje bez majčinog znanja.

U tom prvom pismu objasnio je svoju zavisnost i posledice koje je ostavila na njegov život. Napisao je kako je, kada su nevolje počele, bio nesposoban da se suoči sa njima, pa je ostao "pod dejstvom". Sada, nakon završenog 28-dnevnog programa, planirao je da ostane u Monteriju, u Kaliforniji – gradu koji je na njega uvek delovao smirujuće, još od vremena kada je sa 18 godina služio u Fort Ordu.

Završio je pismo rečima: "Biće ovo novi zaokret u onome što radim, kako to radim i sa kim biram da to radim. Osećam se jačim svakim danom, ali se nisam razboleo u jednom danu, pa ne mislim ni da ću ozdraviti za mesec dana. Voleo bih da se čujemo. Nadam se da razumeš."

Imala sam 14 godina. Nisam razumela. Ali imala sam oca koji je želeo da me čuje, pa sam mu odgovorila. I on je odgovorio meni. I ja njemu. Tako je trajalo 17 godina.

Otac koji me je video kao pisca

Njegova pisma dala su mi ono što mi je nedostajalo prvih 14 godina života. Svaka kucana stranica, svaki komad ličnog papira sa njegovim levorukim žvrljotinama, uspevao je da popuni zjapeću rupu u mom srcu nečim što liči na ljubav. Kada sam počela da pišem za srednjoškolske novine i slala mu isečke, moj tata – koji je i sam težio da postane pisac sa dubokom željom da objavi sopstveno delo – bio je van sebe od ponosa.

Kada sam imala 16 godina, napisao je: "Uživao sam u tvojim člancima i mislim da mnogo obećavaš." Sa 17, stigla je poruka: "Još jedan odličan tekst! Pronašla si svoj poziv. Impresioniran sam." Kada sam imala skoro 18, pisao mi je kako ga je napustila radost pisanja. Objasnio je da pokušava da se seti jednostavnog zadovoljstva prenošenja reči na papir.

"Smatram te piscem", proklamovale su njegove reči na tankom papiru, i svaki predlog koji bi želela da podelim na ovu ili druge teme bio bi više nego dobrodošao. Smatrao me je piscem. Više od svega, uzimao me je u obzir.

Lekcije o izvrsnosti i "tatin šešir"

Kada se moja matura poklopila sa drugim razvodom moje majke, nije bilo novca za školarinu. Moj otac – koji je konačno počeo da isplaćuje zaostale alimentacije – ponudio je da novac šalje direktno meni. To je omogućilo moj odlazak na fakultet, čime sam postala prva u porodici sa diplomom visokog obrazovanja.

U devetnaestoj mi je kupio prvi automobil, polovnu Hondu Prelud iz 1981. godine. Dogovor je izneo u novom pismu: "Ako nameravaš da piješ, ne smeš voziti ni pod kakvim okolnostima. Nošenje "tatinog šešira" mi je i dalje čudno i stalno se saplićem, molim te pokušaj da razumeš. Volim te i poštujem, samo želim da znam kako možemo nastaviti da unapređujemo naš odnos."

Svako pismo se završavalo isto: "Puno ljubavi, tata." Koristila sam taj auto da idem na predavanja i posao, i da ispunim obaveze na smeru žurnalistike, na čiji je odabir on presudno uticao. Jednom, kada sam pomenula da bih promenila smer na psihologiju zbog ljubavi prema ljudima, on je uzvratio da je moj dar za pisanje nešto čime ću pomoći mnogima – i da je to dar koji nema svako. Osim toga, on je plaćao, pa je žurnalistika ostala moj izbor.

Kada me je tokom studija poneo društveni život, što je rezultiralo prosečnim ocenama, odmah je stiglo pismo koje me je podsetilo zašto sam u školi.

"Ako ti je u ovom trenutku u redu da budeš prosečna, možeš slobodno da spržiš kosu i odeš u Burger king! Niko nikada nije krenuo sa ciljem da bude prosečan! Svet je postao prosečna planeta i skoro je zapečatio svoju sudbinu prosečnim ljudima koji rade prosečan posao. Potrebna nam je izvrsnost i potrebna nam je od tebe. Biće potrebni ljudi poput tebe – mladi ljudi sa originalnim idejama – da preuzmu odgovornost," napisao je.

Čitaoče, ocene su mi se popravile, makar malo.

Iskrenost bez zadrške

Tokom i nakon fakulteta, vozila sam tu Hondu od svog stana u Los Anđelesu do njegove kuće u Monteriju toliko često da je auto skoro sam znao put. Tata, njegova supruga Karen i ja ostajali bismo budni do kasno gledajući filmove, a nakon što bi Karen otišla na spavanje, tata i ja bismo satima sedeli pored kamina i razgovarali o svetu, pisanju, životu. Ono što nije delio pored vatre, stizalo je poštom.

"Dva je sata ujutru i osećam potrebu da bežim. I ne mislim na džogiranje. Ponekad samo želim da presečem i pobegnem. To je bio moj obrazac. Nije bilo važno da li stvari idu dobro ili loše, taj osećaj bi me preplavio i bekstvo je bilo jedino o čemu sam mogao da razmišljam. Jednostavno sam ostao bez mesta na koja bih mogao da pobegnem, pa sada trčim u mestu," stajalo je u jednom pismu.

U drugom pismu je napisao: "Umotan sam u letnju maglu. Mokra je i teška, drži me unutra, podalje od plaže i bazena. Možda ću danas moći da pišem. Tako uvek počinje."

Nakon fakulteta, radila sam kao kopirajter u oglasnoj agenciji. Imala sam 26 godina i zarađivala 26.000 dolara godišnje pišući džinglove. Ipak, sudeći po tatinim pismima, čovek bi pomislio da sam osvojila Pulicera.

"Želim da znaš da sam ponosan na tebe i srećan što postaješ ono što sam ja samo sanjao da postanem – pisac. Barem će jedno od nas uspeti," napisao je. 

Znala sam da pisanje reklama za sendviče u Subway i Lee farmerke ne čini me posebnom, ali reči koje mi je slao sa svoje Smit-Korone jesu. Kao i svaka druga osoba u dvadesetim, preispitivala sam vladu, politiku i svet. On je o svemu imao mišljenje. Jednom me je lično izvukao iz užasne veze; za skoro sve ostalo, savetovao me je običnom poštom, a kasnije i imejlom.

"Znam da se plašiš, što nije sasvim loša stvar. Malo rezerve, brige i svesti može doprineti tvojoj gracioznosti u kretanju i donošenju odluka. Osloni se na svoju snagu – pisanje, posmatranje, pronalaženje smisla u neredu i pomaganje drugima upravo tim talentom. U potrazi za nečim pozitivnim, gledaj u uglove. Pravi lideri su često anonimni. Nasledila si mešavinu blagoslova i bombi. Odaberi svoje mesto, ukopaj se i ostavi trag," napisao je.

Poslednje zbogom i 48 dokaza ljubavi

Do trenutka kada je upoznao mog sadašnjeg muža, moj otac je već bio u teškoj depresiji, ali se trgnuo dovoljno dugo da bude ushićen mojim izborom partnera. Imao je 57 godina, borio se sa finansijama i pokušavao da se profesionalno ponovo izgradi. Poslednji Božić koji smo proveli zajedno, decembra 2000. godine, lično mi je uručio ono za šta nisam znala da će biti njegovo poslednje pismo.

Pisao je o novoj muzičarki koju je nedavno otkrio – Evi Kasidi – i kako ga je ona podsetila da neki trenuci zarobe našu pažnju na način koji nikada ne zaboravljamo, kao prvi put kada čujete udarac bejzbol palice, probate svežeg raka ili vidite zvezdu padalicu. Nadao se da će me Eva inspirisati, da će me podsetiti koliku moć umetnost ima. Šest meseci kasnije, moj otac je oduzeo sebi život. Nakon što je umro, svi su pitali da li je ostavio oproštajnu poruku. Nijedna nije pronađena, ali sam se onda setila: Da, ostavio je poruku. Ostavio ih je četrdeset osam.

Dvadeset dve godine kasnije, zahvaljujući tim pismima, moj otac je i dalje veoma živ u mom srcu, mom životu i životima moje dvoje dece. Ako dođe dan da zaboravim na njegovu ljubav prema Dodžersima, Hanteru S. Tompsonu ili Majlsu Dejvisu, ako mi izleti iz glave njegova strast prema plivanju u okeanu ili njegova radoznalost, sve što treba da uradim je da izvadim žutu fasciklu sa 48 neprocenjivih stranica na kojima njegove reči ostaju, i znam da će mi ga one vraćati, iznova i iznova," završila je ćerka svoju ispovest.

(Kurir.rs/Yahoo)

Pogledajte video: Ispovest Milke Jakulić, Titove stjuardese