Marija je izašla iz kola i samo se srušila: "Oko mene je bila potpuna tama, imala sam obilno krvarenje u mozgu", niko nije verovao da će preživeti, a onda...
Taj dan u januaru 2024. bio je za Mariju Dikson iz Mančestera potpuno običan. Kada je stigla kući i parkirala na prilazu, nije ni slutila da će joj se u narednim trenucima život potpuno preokrenuti. U mozgu joj je iznenada pukla krvna žila i za nekoliko sekundi izgubila je svest.
Lekari su njenoj porodici rekli da su šanse za preživljavanje minimalne i da će, čak i ako preživi, verovatno ostati teško invalidna. Danas, više od dve godine kasnije, sve je drugačije.
Mariju je u automobilu ispred kuće pronašao njen suprug David. Govorila je nerazgovetno i žalila se da joj je loše. Kada joj je pomogao da uđe u kuću, iznenada je kriknula, uhvatila se za glavu i srušila. David je shvatio da je u pitanju život ili smrt i pozvao hitnu pomoć. Spasioci su je odmah prevezli u bolnicu, gde su lekari otkrili opsežno krvarenje u mozgu izazvano puknutom aneurizmom.
Pedesetdevetogodišnja žena provela je dve nedelje bez svesti na odeljenju intenzivne nege. Lekari su u početku odbili operaciju, ali su nakon dodatnih konsultacija odlučili da aneurizmu obezbede vaskularnom kopčom. Za porodicu ipak nisu imali dobre vesti – upozorili su da će, ako Marija preživi, najverovatnije do kraja života ostati teško invalidna. Marija se na kraju probudila iz kome. „Za mene je svuda bila potpuna tama“, opisuje danas. „Ležala sam na intenzivnoj nezi i ničega se nisam sećala. Bio je to ogroman šok.“
Rehabilitacija i vežbe dugo nisu donosile rezultate i stanje se nije popravljalo. Zato su lekari odlučili za još jednu operaciju tokom koje su uklonili nagomilanu moždanu tečnost i ugradili takozvani šant (pojednostavljeno rečeno – cevčicu) koji sprečava njeno dalje nakupljanje. To je bio ključni preokret.
„Bilo je kao da sam se prvi put zaista probudila od trenutka kada sam izgubila svest“, rekla je. „Imala sam osećaj kao da sam sve vreme samo spavala i da je sve bio san.“
Ali nije bio san i Marija, čija je majka umrla od aneurizme 2013. godine, odlučila je da ne odustane. Za samo nedelju dana ponovo je stala na noge. Morala je iznova da uči da hoda, jede i govori, ali zahvaljujući snažnoj volji i intenzivnoj rehabilitaciji njeno stanje se brzo poboljšavalo.
Danas Marija odbija da živi u strahu i, iako je pod stalnim lekarskim nadzorom, uspela je da se vrati normalnom životu. „Živi sam dokaz da se čovek može oporaviti i nakon pucanja aneurizme“, kaže. Pored toga, odlučila je da pomaže i drugim pacijentima sa istom dijagnozom i sarađuje sa humanitarnim organizacijama. Veruje da je pravovremena dijagnoza najbolja prevencija koja doslovno može spasavati živote.
