Ovaj čovek živi 39 godina sam u šumi: Mislili su da je lud, a onda je otkrio šta mu se dogodilo

Gotovo četiri decenije Čiko živi sam u srcu Amazonije, daleko od gradova, prodavnica, saobraćaja i svakodnevne gužve. Njegov dom je mala kuća sakrivena među nepreglednim drvećem, a sve što mu je potrebno za život uglavnom mora sam da proizvede.

Poslednja kuća

Čiko nije pripadnik nekog izolovanog plemena, niti je potpuno nepoznat stanovnicima tog kraja. Među ljudima koji plove tamošnjim rekama i odlaze u ribolov poznat je kao čovek koji živi u „poslednjoj kući“, na mestu iza kojeg praktično počinje samo gusta prašuma.

Jedan od meštana ispričao je autorima snimka da je još njegov otac znao za Čika, jer ga je viđao dok je odlazio u ribolov u tom području. Ipak, njegova udaljena kuća nije mesto do kojeg se stiže slučajno. Ekipa je zato krenula sa Duduom, lokalnim poznavaocem prašume koji je odrastao u tom okruženju i znao kako da ih bezbedno dovede do čoveka koji godinama živi daleko od naseljenih mesta.

Posle vožnje čamcem kroz predele u kojima gotovo da nema znakova savremenog života, među zelenilom se pojavila mala kuća. Upravo u njoj Čiko provodi dane, okružen zasadima koje je sam podigao i prirodom od koje direktno zavisi.

Pogledajte u galeriji kako izgleda njegov život:

Pobegao čamcem

Njegov život u samoći nije počeo kao romantična potraga za mirom.

Čiko je ispričao da je još kao mladić želeo da ode u Manaus, najveći grad u Amazoniji, ali mu otac to nije dozvoljavao. Jednog jutra odlučio je da ne čeka ničije odobrenje. Ukrcao se na čamac i otišao.

Odlazak, međutim, nije odmah doneo život kakav je zamišljao. Na početku nije imao novac, znanje ni sigurnost. Bio je sam i morao je da pronađe način da preživi u svetu koji mu je bio nepoznat.

– Bilo je veoma teško. Živeo sam sam, bez novca, bez znanja, bez ičega – ispričao je Čiko, prisećajući se prvih godina samostalnog života.

Vremenom je naučio da se oslanja na sopstvene ruke. Umesto da sve što mu je potrebno kupuje, počeo je da proizvodi hranu, obrađuje zemlju i koristi ono što mu okruženje pruža.

Smrt roditelja

Iza njegovog konačnog povlačenja u šumu krije se još bolniji razlog.

Čiko je rekao da su mu umrli i otac i majka. Posle njihovog odlaska izgubio je ono što je nazvao „magijom života“. Obuzela ga je tuga, a utehu nije pronašao među ljudima i gradskim ulicama, već u dubini Amazonije.

– Postao sam tužan i zato sam došao ovde, u šumu – objasnio je.

Ljudi koji ga povremeno sretnu pitali su ga da li je učinio nešto strašno i zbog toga pobegao od sveta. Čiko takve pretpostavke odbacuje. Tvrdi da nikoga nije povredio i da je život u samoći jednostavno bio njegova sudbina.

Bez vrednosti

U gradu je sve povezano sa novcem. Čovek pronalazi posao, zarađuje i zatim kupuje hranu, odeću i sve ostalo što mu je potrebno. Kod Čika taj sistem ne postoji.

– Ovde novac nema vrednost – rekao je.

U prašumi vrednost ima ono što čovek ume da napravi, posadi, uzgoji ili sačuva. Čiko je ekipi pokazao svoje useve i zasade zahvaljujući kojima je uspeo da opstane tokom svih tih godina. Njegov život možda deluje jednostavno, ali iza takve svakodnevice stoje stalni fizički rad, dobro poznavanje prirode i sposobnost da se unapred razmišlja o svakoj potrebi.

Nema prodavnice u koju može da ode kada mu ponestane hrane. Nema komšije kojeg može lako da pozove u pomoć. Ono što ne proizvede, pronađe ili sačuva, najverovatnije neće ni imati.

Čekao 38 godina

Najneverovatniji deo njegove priče krije se među drvećem koje okružuje kuću.

Kada je došao u prašumu, Čiko je posadio čak 1.500 stabala brazilskog oraha. Gotovo četiri decenije brinuo je o njima, ne znajući sa sigurnošću da li će doživeti trenutak kada će moći da ubere plodove.

Prema njegovim rečima, stabla su upravo ove godine prvi put dala rod.

To znači da je na rezultat svog rada čekao 38 godina.

Dok savremeni život ljude navikava da rezultate očekuju odmah, Čiko je decenijama negovao nešto od čega dugo nije imao nikakvu korist. Nije posekao stabla niti odustao od njih. Nastavio je da ih čuva sve dok se među granama konačno nisu pojavili plodovi.

Upravo je taj prizor jedan od najupečatljivijih trenutaka čitavog snimka. Čovek koji je gotovo četrdeset godina živeo sam sada je prvi put mogao da ubere ono što je posadio na početku svog života u šumi.

Dug put do roda

Brazilski orah ne raste na malom žbunu, već na ogromnom amazonskom drvetu poznatom kao castanheira-do-brasil. Reč je o vrsti kojoj je potrebno mnogo vremena da sazri, posebno kada nastane iz semena i raste u prirodnijim uslovima.

Podaci brazilske poljoprivredne istraživačke ustanove Embrapa pokazuju da stabla uzgojena iz semena na prvu ozbiljniju proizvodnju mogu da čekaju između 15 i 18 godina. U kontrolisanim zasadima na otvorenom prve plodove obično daju posle desetak ili 12 godina, dok se kalemljenjem taj period može znatno skratiti.

U prirodnoj šumi proces može biti znatno sporiji, jer na razvoj utiču svetlost, zemljište, prostor, oprašivanje i brojni drugi uslovi. Jedno istraživanje komercijalnih zasada koje je objavila Embrapa navodi da stabla u prirodnim šumama, u zavisnosti od okruženja, mogu veoma dugo da čekaju početak proizvodnje.

Čak i kada se cvet oplodi, do sazrevanja samog ploda može proći do 15 meseci. Zbog toga je plantaža koju je Čiko podigao mnogo više od običnog izvora hrane. Ona predstavlja ulaganje koje prevazilazi jednu sezonu, pa čak i veliki deo ljudskog života.

Nije bez ljudi

Iako se za njega navodi da skoro četiri decenije živi sam, to ne znači da sve to vreme nije video drugog čoveka. Meštani znaju gde se nalazi, ribari su ga godinama povremeno sretali, a do njegove kuće mogu da stignu oni koji poznaju reku i prašumu.

Preciznije je zato reći da Čiko živi bez stalnog društva, komšija i neposredne zajednice, a ne da je potpuno odsečen od svakog kontakta sa spoljnim svetom.

Ipak, najveći deo njegove svakodnevice zaista prolazi u samoći. Nema razgovora sa ljudima kada padne noć, nema gradske vreve, televizijskih vesti ni obaveštenja sa mobilnog telefona. Postoje kuća, zemlja, stabla i poslovi koji se svakoga dana moraju završiti.

 Video: Napuštene kuće širom Srbije postale topli domovi