Lako je biti veliki kada je sve dobro, ali ustati kada vas život pregazi. Da, lepo reče čuveni Vins Lombardi, čovek po kome je nazvan trofej namenjen prvaku NFL-a, "Mi smo ono što uradimo sa onim što imamo". Džejk Olson više nema vid. Ali ima veliko srce. I velike ljude oko sebe. To ga je i odvelo među sportske heroje.
Još kao desetomesečna beba, Džejk je izgubio levo oko. Kancer je bio neumoljiv. Rak se širio, a borba malog dečka i njegovih roditelja bila je svakodnevna i mukotrpna. Voleo je život, ma kako se nama, ostalima, takav život činio teškim, nezamislivim. Borio se i voleo ono što ima. Ali, pre četiri godine, izgubio je još jednu bitku. Lekari su mu saopštili da će ostati i bez drugog oka.
Mali Džejk je, odrastajući u Kaliforniji, više od svega voleo američki fudbal. Tamo bar toga ima na pretek. Naročito u toj američkoj državi, gde je jedan od prestižnih univerziteta u tom sportu, Univerzitet Južna Kalifornija ("USC") čuo za njegovu ljubav i rešio da mu ulepša poslednji dan pred odlazak na operaciju koja će spustiti mrak na njegov život. Zvezde koledž-fudbala sa USC-a su se družile sa mališanom, dali mu da trenira sa njima, a objašnjavali mu i neke bolne reči, poput "slepa strana".
U američkom fudbalu, "slepa strana" je jako važna: petorica momaka koja paze da bacač lopte, kvoterbek, ostane netaknut kada se na njega stušti defanzivna sila rivala, moraju stalno da imaju jednu stvar na umu - "slepu stranu", deo terena koji kvoterbek "ne vidi". To je potpuno prirodno, jer, ako ste dešnjak, da biste daleko bacili bilo šta, morate da zakoračite levom nogom napred, a desnom rukom zamahnete. A čim ste zakoračili napred levom nogom, telo vam se samo okrenulo u desno zbog zamaha, te ništa što je levo od vas - više ne vidite, zar ne?
Odatle i preti najveća opasnost. Odbrane znaju da svaki kvoterbek ima "slepu stranu" kada zamahne, pa baš sa te strane šalju svoje najbolje defanzivce. I zato napad mora da pomogne svom kvoterbeku, čuvajući ga sa svih strana, a naročito sa "slepe strane". Bez prave pomoći ionako nam mnogo toga ne uspeva u životu. Džejk Olson je uživao u toj lekciji.
Shvatio je, međutim, da njegov čitav život postaje slepa strana, jer je dan posle posete treningu USC-a ostao bez vida i na drugom oku. Ali, nije odustajao. Upisao je srednju školu, a u njoj se javio treneru američkog fudbala i rekao "Ja bih da igram". Naravno, ko bi mogao da u jednom takvom sportu pusti slepog dečaka na teren, osim ljudi koji su bili spremni da mu budu pomoć.
Dali su mu loptu i rekli "Probaj da je, dok je na zemlji, probaciš kroz noge, što dalje. Uspeš li to dovoljno dobro da uradiš, stavićemo te za izvođača početnog udarca pri šutevima, to bi možda moglo da upali". Probao je. I ispalo je očajno. Lopta se nije rotirala oko svoje uzdužne ose kako bi to moralo da bude, niti je odletela na pravu stranu, niti dovoljno daleko. Probao je još nekoliko puta. Mnogo puta. Treneri su na kraju, i pored dobre volje, slegli ramenima. Ali, Džejk nije odustajao. Vežbao je sam. Vežbao u svom dvorištu, pa na školskom terenu, kada ostali nisu imali trening. Vežbao je kad god je mogao i pojavio se ponovo pred trenerima. Šokirani, primetili su napredak. A onda su svi zajedno prionuli na posao. Tako to biva u takvim školama, u pitanju je jedna od hrišćanskih, u kojima se pomaganje drugima nekako - podrazumeva samo od sebe. Što reče Lav Nikolajevič Tolstoj, kada je jednom prilikom pisao o Bogu, "On ti daje težak krst. Ali ti daje i snagu da ga nosiš".
I, Džejk je dobio novu snagu. U ljudima koji su verovali da on to može. Ta njihova zajednička vera, zajednički trud, zaštitili su "slepu stranu" njegovog života: Džejk Olson je i pored dve izgubljene bitke sa kancerom - dočekao dan da i on obuče dres na čijim je leđima bio krst. Da, ušao je u prvi tim svoje srednje škole u američkom fudbalu, jer niko u toj kalifornijskoj školi nije bolje od njega izbacivao loptu kroz noge za šut nogom koji potom usledi. Na red je došla utakmica. U njoj - momenat kada je trebalo šutnuti loptu i postići tri poena.
Saigrači su ga doveli do lopte, pa se razmestili oko njega. Šuter je, udaljen desetak metara, pljesnuo dlanom o dlan da Džejku stavi do znanja koliko je daleko, a jedan od saigrača je tapnuo slepog dečaka po levoj potkolenici, signalizirajući mu da je sve spremno. Izveo je loptu savršeno. A i šut je bio takav.
