Počinje dugo, toplo leto. Nama zdravima svakodnevica su stare priče o novim investicijama i radnim mestima, kao i o formiranju vlade. Ali ljude na dijalizi bubrega, s nepopravljivo oštećenom jetrom i srcem to ne interesuje jer pitanje svih pitanja glasi: „Da li ću dočekati transplantaciju organa?“
U njihovoj bici za zdravlje učestvujem samo kao skromni donator sredstava. Nedavno je održan humanitarni koncert za Tamaru. Novac je skupljen, sve je spremno za put nade. Srećan sam zbog nje i osramoćen što se transplantacija ne radi u Srbiji.
Zašto teramo ljude da u Srbiji, gde je plata 300 evra, „trče trku sakupljanja 100.000 evra“? Zašto je transplantacioni program kod nas na samrti? Ako je zakon u pitanju, promenimo ga! Navodno su lekarski timovi demotivisani malom nadoknadom za eksplantaciju i transplantaciju, što je neistina, jer su ozbiljna finansijska sredstva izdvojena i isplaćena.
Tri decenije teške hirurgije daju mi pravo da kažem da se hirurgija nikad nije radila samo zbog novca. Transplantacija organa mora da bude prioritet zdravstvenih ustanova i Strategija zdravstvenog sistema mora da se bazira na implementaciji novih metoda koje daju nove živote.
Nov ministar neće transplantirati bubrege, srca i jetre umesto nas! Zaboravimo sujetu! Budimo oslobođeni sumnji, ne plašimo se neuspeha. Uradimo to zbog elementarnog poštovanja sebe i profesije!
