Košarka i on sreli su se uživo krajem osamdesetih kada ga je otac poveo u subotičku Dudovu šumu da gledaju duel domaćeg Spartaka i beogradskog Radničkog sa Crvenog krsta. Brzo je postao inventar na mečevima „golubova", a ljubav prema igri učvrstili su Karolina, njegova nastavnica fizičkog, Mile Najdeski, trener sestre Emine, a produbile ondašnje zvezde s kojima je brzo postao drugar. Polako je vežbao šut. Bacanja je do te mere usavršio da su ga pobeđivali samo Nina Varagić i Žarko Vojnić, pionirski reprezentativci ondašnje Jugoslavije. Retko danas stigne da uzme loptu, ali tehnika je, kaže, ostala.
Bilo je to vreme čuvenog Srećka Jarića, Ace Petrovića, Franje Arapovića... Ništa neobično što je naš sagovornik Nenad Kiš zavoleo koš. Toliko da je besomučno radio na koordinaciji pokreta, penjao se na ripstol (švedske merdevine za vežbu), čak je i na rukama hodao. I diplomirao na FPN u Beogradu na temu istorije košarke u medijima. Drži je, dakle, i u šaci i u glavi. On - dečko oboleo od cerebralne paralize ili, kako kažu, osoba sa posebnim potrebama.
RAZMISLITE I SAMI - Uf, svaki put kad čujem ovaj izraz, prevrne mi se želudac. Imam iste potrebe kao i svi, samo ih zadovoljavam na nešto drugačiji, za neke - teži način. Za mene jedini moguć. Da li je posebna potreba što jedem, spavam, radim, kupam se, volim?! Nije! To se ne razlikuje u odnosu na one koji nemaju nikakav invaliditet. Možda samo način, ali to jedino može da bude - drugačije. Posebno svakako nije - objašnjava Nenad svoj stav. Čvrst kao stena, baš kao što je i on sam.
Da li ova nespretna jezička formulacija pravi razliku među ljudima? -Svakako diskriminiše. Možda nekog sa manjkom informacija i uplaši. Znam za takve i baš zbog njih molim jezičke stručnjake da nađu izraz koji će adekvatnije opisati nas koji smo deo istog sveta s onima koji nemaju problem poput našeg. Tada će nama svima, smatra Nenad, biti normalnije da osoba koja, kao on, teže hoda, bude sportski novinar, da je njegova drugarica Ljupka Mihajlovska poslanica, da Beba Balašević posle nesreće piše i režira kao ranije, da Nata Kovačević i posle amputacije dela noge bude važan deo košarkaškog sveta. -Primera je mnogo i treba da prestanemo da ih krijemo. I te kako nam mogu pomoći da svi mi postanemo svesni da nemamo posebne potrebe, već smo tu da, koliko znamo i možemo, pomognemo da budemo bolji i da svima bude bolje.
POBEDITI SEBE Beba je, recimo, pričala posle nesreće tokom šetnji Novim Sadom kako je slušala razne „dosetke" prolaznika, a „najhrabriji" su se odvažili da istaknu kako treba da nauči da hoda.
- To i ja slušam. Ne znam kako, ali nikad tome nisam pridavao značaj. A znalo je, srećom baš retko, da zaboli kad tresnem o tlo jer mi neko „slučajno" podmetne nogu ili me gurne. Nikad nisam uspevao da shvatim šta je u tome tako zanimljivo.
Pre mnogo godina, međutim, shvatio je da je pobedio sebe. - Sestra Emina je drugarici htela da objasni ko je Sandra, devojčica koja je s nama išla u srednju školu. Rekla je: ''To je ona što ne hoda.'' Mama se naljutila. Zar nije mogla da kaže da je Sandra, sad već žena, napisala tri knjige! Pitala se, ujedno, kako li, onda, o meni priča. I desilo se nešto što je poenta ove priče, smatra Nenad.
- Baš je i mene zanimalo. Može da kaže Nenad novinar, ali koliko ljudi povezuje moj lik sa prezimenom ispod nekog teksta!? Lakše je da kaže Nenad koji teže hoda, ili vozi bicikl sa pomoćim točkovima, ili novinar koji teže hoda. Tako će svi znati. Mama Slavica je prvo gledala zbunjeno, kasnije je shvatila da smo oboje u pravu. Jer, u slučaju Sandre i mene, hendikep se vidi, lako je uočljiv i treba ga koristiti u smislu prepoznatljivosti. Sportskih novinara sa imenom Nenad ima nekoliko, teže hodam samo ja i siguran sam da odmah znaju ko sam, što olakšava dalju komunikaciju.
Eto, baš time je postao prepoznatljiv i - pobedio.
-Ne smete dozvoliti da vas strah parališe ili stid spreči da saznate nešto zanimljivo, da uradite sve što možete.
KOD MENE ĆEŠ DA STANEŠ Tako je razmišljao i kad se prvi put sreo sa Negovanom Petrićem, fizioterapeutom koji ga je obučio za samostalan hod. Mada...
- Nikad neću zaboraviti prvi susret sa Batom. Tata je mršavom čoveku s brkovima rekao da, otkako sam operisan u Ortopedskoj klinici na Banjici, ne smem da stanem. Normalno sam stajao na noge onome ko me je, recimo, vodio do toaleta, ali na pločice ili stepenice - nije bilo šanse! Ne znam šta je tog momenta mogao da vidi dok me je, čučeći, gledao u oči, ali je rekao: „Kod mene ćeš da staneš!"
Da li mu je poverovao? Ne seća se. Ali, počeo je da vežba, svaki dan po nekoliko sati. I tako 13 meseci u banji Kanjiža. - Imao sam jake bolove, a on se borio ne samo sa mnom i mojim negodovanjem, već i sa svojim suzama i suzama moje majke. Kad sam prohodao, rekao mi je: „Znao sam da te je bolelo, malo iz straha, a malo stvarno. Moralo je. Znaš koliko i šta smo radili, gde si sada, a gde si bio pre". Da, zna. Nenad hoda samostalno i još se nije pojavilo mesto na koje nije stigao! Mislite da mu je bilo teško da nam sve ovo ispriča? Nije! Kod njega sve ide lako. On je rođeni pobednik.
LAŽU DA VREME LEČI SVE Moj sin Aleksa kaže da mu je žao što nije upoznao dedu Šandora. I meni je. Žao mi je, oče, što nisi saznao da je Aleksa naučio da peca, igra košarku, da je dobro dete. Krivo mi je što ne znaš za Aleksinu komociju, opuštenost, ležanje s daljinskim u rukama... Sve je to od tebe nasleđeno. Krivo mi je što nisi video da sam uspeo da završim škole, što nas trojica nismo imali šansu da, baš kao ti i ja nekada, odemo na ''Marakanu'', u ''Pionir'' da navijamo i vrištimo kad reprezentacija pobedi. Da vidiš da sam, po mišljenju kolega, postao dobar novinar, da me ljudi poštuju. Ma koliko se trudio noću, dok gledam nebo po savetu iz „Besmrtne pesme" Mike Antića, još te u zvezdama nisam pronašao...
I PAD JE LET: USTAJEM I IDEM DALJE! Učiteljica mi je pre tri decenije držala ruku dok sam pisao neko slovo ili broj. Svlačila me je i oblačila pred čas fizičkog. Jednako je kao roditelji i sestra zaslužna što sam energična osoba, onaj koji ne odustaje. Nikada! Predati se možeš uvek, ali zar nas ne uče da je život borba. Da, padamo, ali i pad je let posle kog se ustaje i ide dalje.
JEDAN JE ALIJA Alija Hodžić, upravnik Studentskog doma „Mika Mitrović", tad jedinog doma za studente s invaliditetom na Balkanu u koji sam oktobra 1999. došao iz Subotice, bio je svedok uspona i padova svakog od 162 stanara. On je napravio mesto neverovatne pozitivne energije. Jedan je od onih kojem deca, ma koliko nestašna, nikad nisu bila dovoljno besna za ozbiljniji prekor. Šala je bila naš lek za sve. Znao je da nam je dovoljno teško što se trudimo da uspemo u neizvesnoj borbi sa životom i nedaćama koje su, kako je govorio, za nas veće nego za ostale, ali ih mi pobeđujemo više nego bilo ko. U sekundi je pronalazio ono najbolje u nama.
(Branka Mitrović, Foto:Kurir)
