U prethodne tri godine utrostručen je broj donora, ali je Srbiji potrebno 40 davalaca na milion stanovnika da bi nestale liste čekanja za transplantaciju na kojima je više od 1.000 ljudi
Program zaveštanja organa u Srbiji pokrenut je pre nešto više od 20 godina u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu u cilju popularizacije i unapređenja programa kadaverične transplantacije. Do sada je dodeljeno više od 160.000 donorskih kartica. U poslednje tri godine utrostručen je broj potpisnika, ali onih koji bi iskoristili mogućnost da spasu živote drugih, iako smo izuzetno human narod, još uvek je nedovoljno, bez obzira što svačiji može da bude na čekanju.
Zapamtite: višestruko su veće šanse da vama zatreba organ nego da budete u prilici da donirate neki svoj, poručuje prof. dr sc. med. Đoko Maksić, koordinator za transplantaciju organa u VMA.
- Da li ste vi kao vlasnik donorske kartice sutra potencijalni davalac ili primalac organa, nikad se ne zna. Iako mnogi razmišljaju da su pre oni ti koji će nekome pomoći, život ume ponekad da ih demantuje - uči nas da svako od nas pre bude potencijalni primalac nego davalac.
ZBOG NEPOVERENJA SVI GUBIMO
Ipak, ljudi su nepoverljivi. - Ne izvlače poruku koja je najbitnija: zbog nepoverenja svi mi zajedno gubimo. To se vidi kroz smrtnost najtežih bolesnika. Organa za transplantaciju nedostaje, a mi smo ti koji pacijentima ne dajemo šansu za drugi život, kvalitetniji i bolji.
Kako promeniti svest? - Kada se radi o motivaciji stanovništva, veoma je bitno da se nastavi sa nacionalnom kampanjom. Građanima treba dobro objasniti da bez razvijenog programa transplantacione medicine nećemo biti u mogućnosti da im uvek u našoj zemlji omogućimo sva njihova prava iz okvira zdravstvene zaštite i osiguranja vezanih za transplantaciju organa, ćelija i tkiva.
Šta je još problem? - Najveći problemi u realizaciji Programa davalaštva i transplantacije organa i tkiva u Srbiji vezani su i za mali broj donorskih bolnica. Naše stvarne i realne potrebe sa aspekta broja hroničnih bubrežnih, jetrenih i srčanih bolesnika daleko su veće. Srbija i transplantacioni program moraju da teže da, recimo, sadašnjih od 90 do 100 transplantiranih bubrega, što je blizu 15 na milion stanovnika, od kojih je dobar deo transplantacija od živih i nesrodnih donora, povećamo na barem 300 transplantacija bubrega godišnje s obzirom na to da svake godine imamo po 800 pacijenata sa terminalnom bubrežnom slabošću koji počinju program dijalize.
To je posebno važno za mlade. - Da, na ovaj način uradili bismo mnogo na popravljanju kvaliteta života pacijenata, produženju njihovih života. Kod mladih ljudi učinili bismo mnogo na psihosocijalnoj radnoj rehabilitaciji, i ono što je veoma bitno, omogućili bismo im šansu da formiraju svoju porodicu. Razvoj transplantacije organa sa sobom nosi i ogromne materijalne uštede u smislu izdvajanja za pojedine programe hroničnog lečenja terminalnih slabosti organa. Tako da sve što se uloži u program transplantacije mnogostruko će se vratiti kroz godišnje troškove na programe različitih dijaliza i lečenje hronično obolelih pacijenata.
KO SU POTENCIJALNI DAVAOCI
Šta još moramo da znamo? - Potencijalni davaoci organa su samo oni koji su pretrpeli teške povrede mozga, dok su im ostali organi vitalni, u funkciji.
Često se mešaju moždana smrt i koma. - Moždana smrt nikako nije koma, već takvo oštećenje mozga koje ne pruža mogućnost bilo kakvog oporavka, a uzrokovano je traumom glave ili krvarenjem u moždanom tkivu.
Koji su preduslovi za proglašenje moždane smrti? - Adekvatna dijagnostika podrazumeva proces u koji je uključeno mnogo ljudi. Prvo doktori konstatuju moždanu smrt, kod pacijenta su ugašeni svi refleksi moždanog stabla, nema spontanog disanja. Na skeneru mozga mora se videti ili masivno krvarenje sa razaranjem najvažnijih moždanih struktura, veliki otok mozga kao posledica povrede, tumor koji nije moguće operisati, a koji je doveo do prestanka disanja kod pacijenta...
Šta sledi? - Druga ekipa lekara od najbližih srodnika preminulog traži saglasnost za transplantaciju. Pored pristanka rodbine, oni moraju da provere i da preminuli pacijent nije na listi nedonora. Naravno, nije isključeno da od davaoca ne mogu da se uzmu organi jer nekada nisu u dovoljno dobrom stanju, pa samim tim ni transplantacija nije bezbedna.
JEDAN DONOR SPASAVA VIŠE ŽIVOTA Koji se organi mogu donirati? - Vlasnici donorskih kartica mogu da spasu život, odnosno daju šansu za novi, kvalitetniji život osobama kojima su neophodni novo srce, pluća, jetra, bubrezi, rožnjača. Jedan donor može da spase od pet do osam života ili da ih značajno produži. Čak i da spase samo jedan život, to je neizmeran uspeh!
Vaša poruka građanima. - Sam čin izražavanja želje i razgovora s najbližima da u slučaju neke teške bolesti, koja je praćena nepovratnim i teškim oštećenjima mozga, neko želi da bude davalac organa ogroman je istorijski zaokret u razmišljanju ljudi. Sve to je potpomognuto i kanalisano našom željom da budemo humani, da želimo da pomognemo ljudima u nevolji i da sutra uđemo u program koji će se bazirati na želji svih nas, na poverenju i želji da pomognemo jedni drugima.
Kratka biografija Leninog lekara Prof. dr sc. med. Đoko Maksić, internista-nefrolog, načelnik je Klinike za nefrologiju VMA, redovni profesor interne medicine i koordinator za transplantaciju organa. Stručno se usavršavao u Univerzitetskoj internoj klinici u Hamburgu, na Univerzitetu Kalifornije UCLA u Los Anđelesu i medicinskoj školi Harvard u Bostonu. Član je SLD, LKS i Evropskog udruženja nefrologa.
Ne dozvolimo da bude kasno Kada se ljudima dešavaju po život ozbiljni problemi, posebno akutni nedostatak organa za neku blisku, mlađu, teško obolelu osobu, tek tada shvate koliki je značaj zaveštanja organa. Nažalost, često bude prekasno.
Novi život se rađa Uspešna transplantacija organa pacijentima omogućava punu psihosocijalnu i radnu rehabilitaciju, daje im šansu da nastave život, da se kompletno rehabilitovani ostvare kroz porodicu, da imaju što duži i kvalitetniji život, bez hroničnih problema i promena, poručuje dr Maksić.
Suzana Milosavljević, novinarka naše kuće: Brojne teorije zavere su me samo nakratko odgurnule od ove ideje. Agonija pacijenata koje sam videla dok čekaju novi organ, a ne znaju da li će ga dočekati, kao i surova činjenica da to može da se desi svakom od nas odvele su me do VMA. Moram priznati, od potpisivanja kartice osećam se mnogo bolje: u slučaju da moj život sutra bude prekinut, to može značiti novu šansu za život nekog drugog!
(Branka Mitrović, Foto: Profimedia)
