MARTIN SE POSLE 12 GODINA PROBUDIO IZ KOME: Otvorio je oči, nije mogao da reaguje, a OVE MAJČINE REČI su ga NAJVIŠE ZABOLELE

Priča o Martinu Pistorijusu iz Južne Afrike je priča o usamljenosti koju je doživeo zbog teške bolesti i života u komi. Bio je tipičan dečak, ali njegovo idilično detinjstvo prekinula je misteriozna bolest zbog koje je 12 godina proveo u komi.

Nakon otprilike godinu dana testiranja, doktori su priznali da su ostali bez mogućnosti. Sve što su mogli da kažu je da ima degenerativni neurološki poremećaj i da bi njegovi roditelji, Džoan i Rodni, trebalo da ga smeste u ustanovu i puste da bolest ide svojim tokom. Ljubazno, ali odlučno, medicinska profesija je oprala ruke od njega. Rečeno mu je da sačeka sopstvenu smrt.

Porodica nije verovala u oporavak

Majka ga je pogledala suznim očima i tiho rekla: "moraš da umreš". Ustala je i ostavila ga u sobi. Želeo je da uradi ono što mu je rekla. Hteo je da umre. Međutim, kako je vreme prolazilo, naučio je da razume majčin očaj i da joj oprosti. Mogla je da vidi samo dečaka duha koji je ostao nakon što se njen nekada zdravi sin razboleo.

Kao 14-godišnjak provodio je dane u Domu zdravlja i svake noći se vraćao kući. Ležao je kao prazna školjka, nesvestan ničega oko sebe. U Centru su ga maltretirali, tukli, davali vrućim čajem ili metalnom kašikom po zubima, navodi se u specijalnom dokumentarcu. Onda je jednog dana počeo da se vraća u život. U početku je imao bljeskove kada mu je um počeo da se budi.

Kada je imao 19 godina: znao je ko je i gde je, ali su mu udovi bili beskorisni i nije mogao da napravi glas. Osećao se kao da je duh koji je napustio njegovo telo, ali još nije bio svestan da je umro. Nije mogao da napravi nikakav znak ili zvuk koji bi nikome rekao da je došao svesti. Bio je nevidljiv - dečak duh.

Povratak u život

Polako je povratio kontrolu nad vratom tako da je mogao trzati glavom nadole i udesno, povremeno je podižući ili se smešeći kao odgovor na jednostavna pitanja. Međutim, ljudi nisu razumeli šta znače njegovi novi pokreti: mislili su da pokazuju samo najosnovnije poboljšanje.

Niko nije smatrao da njegovi poboljšani odgovori mogu značiti da je njegova inteligencija netaknuta. Virna van der Valt, negovateljica u dnevnom centru, dala mu je aromaterapijske masaže. Bila je sigurna da može da razume šta je rekla zbog načina na koji joj je gledao i osmehnuo joj se. Ubrzo je ubedila njegove roditelje da ga treba testirati da bi se videlo da li postoji mogućnost da komunicira.

Imao je 25 godina kada je odveden u Centar za augmentativnu i alternativnu komunikaciju Univerziteta u Pretoriji. Sedeo je ispred zalepljenih slika svakodnevnih predmeta, terapeut ga je zamolio da pogleda loptu, psa i televiziju.

- Siguran sam da nas razumete - rekao mu je Šakila, terapeut koji ga je procenjivao:

- Vidim po načinu na koji vaše oči putuju da možete da identifikujete simbole koje mu pokazujete i da pokušavate da upotrebite svoju ruku da uradite isto. Siguran sam da ćemo pronaći način da vam pomognemo da komunicirate.

Roditelji su mu kupili kompjuter sa komunikacionim softverom. Brzina kojom je učio iznenadila je njegovu majku, koja je dala otkaz radiografa kako bi mu pomogla. Polako mu je pomagala da izgradi svoj rečnik – dodajući sve više reči u vokabular koji je „izgovarao” elektronski glas.

Brzo je napredovao, 2003. je počeo da pomaže u lokalnom domu zdravlja, rešavajući probleme sa računarom. Onda mu je CFAAC ponudio posao. Odjednom je ponovo počeo da živi i stvara nova iskustva koja su mu nedostajala tokom godina.

Bio je gladan informacija. Naučio je da pravi veb stranice i primljen je da studira na univerzitetu. Postao je jedan od prva dva Južnoafrikanca sa oštećenim govorom koji su diplomirali.

(Kurir.rs/Večernji.hr)