Ljubav između Sabine i njenog supruga Žarka rodila se kad je on imao 36, a ona 24 godine.
Živeli su na selu, mirno i skromno, u ljubavi i međusobnom poštovanju. No, poslednjih godina on je počeo pobolijevati i tek sada, kaže, primećuje razliku u godinama.
Ovo je njena ispovest.
“Svaki dan autom dođem na gradski korzo uz reku, volim energiju vode. Moram se malo maknuti iz kuće, imam bolesnog muža o kojem danonoćno brinem pa kad popodne legne, imam svojih sat, dva u prirodi”, priča.
Suprug boluje, kaže, od više bolesti. “Nagluv je, ima dijabetes, slabo srce. Neki se sa 74 godine još jako dobro drže, ali mi nismo te sreće. Moj Žarko je baš dosta bolestan, toliko da više i ne izlazi iz kuće. Pije pet vrsta lekova i stalno smo kod lekara. Ne može više ni da vozi, srećom ja imam vozačku pa ga vozim na preglede”, kaže.
Dvoje teških bolesnika na brizi
“Pre nepune tri godine umrla mi je majka. I nju sam njegovala skoro dve godine, malo joj je nedostajalo do 90 godine. Tada sam još bila u radnom odnosu i to su bile strašne muke s njom. Nisam mogla da dam otkaz pred penziju, a negovateljicu, koja je trebalo da bude deset sati dnevno uz nju, s celom njenom najmanjom mogućom penzijom i pola moje plate, ne bi bile pokrile“, ukazuje na problem na koji nailazi mnogo starijih i nemoćnih.
”U početku sam mislila, nemam srca da je dam daleko u dom, ali tada je još mogla na WC. Kako joj se stanje pogoršavalo, a na mesto u domu se čeka i decenija ako se ne zapiše na vreme, sve sam više uzimala bolovanje. Napravila sam velike probleme na poslu, i s poslodavcem i s kolegama. A na svu moju muku, i suprugu je zdravlje krenulo nizbrdo”, rekla je.
“Kad sam nakon dve godine nespavanja i teške borbe s majkom, a uporedo i suprugom, nju otpratila na drugi svet, ispunila sam uslove za penziju. Ubrzo nakon mog penzionisanja suprug je završio u bolnici zbog srca, život mu je visio o koncu. U ove dve godine strepim nad njim, ima boljih i lošijih dana. Ništa mi je teško da uradim za njega, ali se fizički i psihički umorim. Srećom sam još zdrava da mogu to sve izgurati”, kaže i dodaje da im sin živi u drugom gradu i ima svoj posao i porodicu. “Svesna sam da nam ne može pomoći ni da hoće”, priča.
Boji se, uzdahne opet, što će biti s njom ako i ona jednog dana onemoća. “Razmišljala sam o tome da se zapišem za starački dom, jer znam koliko se čeka na mesto. Ne vidim drugo rešenje za sebe. Negovala sam majku do zadnjeg daha, znam što to znači, ne može ko ne proba ni da zamisli koliko zna biti teško, iscrpljujuće, a pritom i duša boli.”
“Sada svoj krst dalje nosim negujući supruga i njegovaću ga dok god mogu”, rekla je Sabina.
(Kurir.rs/Mojevrijeme.hr/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
