Dok je najveći i najraskošniji putnički brod s početka 20. veka tonuo i polako nestajao u mračnim dubinama ledenih voda Atlantika, odrekavši se svog mesta u spasilačkom čamcu, mesta vrednog života, jedan bračni par sklupčao se na krevetu, i zajedno u zagrljaju otišao u večnost.
Ovo je istinita priča o jednoj vanvremenskoj ljubavi i žrtvi vrednoj života - zarad većeg dobra.
Svaki čovek koji je nekada u životu pogledao sada već kultni film "Titanik", zasigurno se seća jedne od najemotivnijih i najupečatljivijih scena ovog filmskog ostvarenja, koja ostaje duboko urezana u pamćenje čak i nakon mnogo godina kasnije.
Pomenuti kadar prati stariji, imućni par, u trenutku kada brod već uveliko tone, a gospođa i gospodin, pomireni sa svojom sudbinom, ostaju da leže na krevetu u svojoj kabini dok ledena voda počinje silovito da nadolazi, prodire u brodske kabine i ispunjava ceo prostor. Ipak, njih dvoje ostaju zagrljeni da mirno dočekaju svoj kraj, dok brodski orkestar svira svoj oproštajni koncert na palubi.
Prizor iz legendarnog filma dirnuo je tada i najtvrđa srca, ali obožavatelji ovog filma, kao i javnost uopšteno, ne zna da u pomenutoj sceni nije bila reč o umetničkoj slobodi reditelja i filmske ekipe, već o jednoj neverovatnoj istinitoj priči o pravoj ljubavi i dvoje nesvakidašnjih ljudi koji su odbili da se spase, odlučivši da u smrt odu onako kako su i proživeli čitav svoj život - zajedno.
Upravo ova istinita priča bila je priča koja je nadahnula dramatičnu scenu iz filma.
Pomenuti bračni par bio je po mnogo čemu par iz snova. Iako je njihov brak bio ugovoren od strane porodica, što je u to vreme bila vrlo česta pojava, ljubav između američkog biznismena nemačkog porekla, milionera i jednog od osnivača trgovinskog lanca "Mejsi" i dobro vaspitane devojke čija je porodica u to vreme tek nedavno iz Evrope migrirala u SAD, ubrzo je procvetala, razvivši se u iskrena i duboka osećanja s obe strane.
Godine 1871. venčali su se bogati trgovac Isidor Štraus i devojka Rozali, poznatija kao Ida. Tokom narednih 15 godina njihov skladan i srećan brak krunisan je sa čak sedmoro dece. Bliski prijatelji i porodica su u to vreme Isidora i Idu smatrali srodnim dušama i supružnicima koji su bili neverovatno privrženi jedno drugom. Isidor je zbog prirode svog posla mnogo putovao, ali je sa suprugom uvek razmenjivao i po nekoliko pisama dnevno, pišući joj o svojim svakodnevnim doživljajima, mestima koje je obilazio i poslu, ali i izjavljujući joj svoju ljubav.
Kada su deca već odrasla, Ida više nije morala da ostaje kod kuće kako bi brinula o porodici i domaćinstvu, te bračni par nije imao razloga da bude rastavljen između granica i mora, pa je Ida od tada često putovala sa svojim suprugom. To je bio slučaj i fatalne zime 1911/1912. godine kada je isplivao jedan od najčuvenijih putničkih brodova svih vremena - Titanik.
Par je zimu proveo u Evropi, najviše vremena boraveći u Francuskoj tokom praznika. Po planu, bilo je predviđeno da se kući vrate ranije, ali je štrajk proizvođača uglja u Engleskoj sudbinski odložio njihove planove. Isidoru je u tom trenutku rečeno da će ka Americi, dokle god traje štrajk radnika, sigurno isploviti samo jedan jedini brod, velelepni, "nepotopivi" Titanik.
Upravo tako su se, igrom slučaja i nesrećnih okolnosti, Isidor i Ida našli na putu ka Americi 14. aprila 1912. godine kada se dogodila jedna od najvećih tragedija potonuća broda u modernom dobu. U jednom trenutku, kasno u noć, daleko od civilizacije, Titanik je udario u ledeni breg i počeo da tone neverovatnom brzinom, prepolovivši se praktično na pola.
Prema svedočenjima preživelih kasnije, prema izvorima onih koji su prisustvovali ovoj strašnoj nesreći, zabeleženo je da je bračni par Štraus u jednom trenutku došao do čamca za spasavanje, pod rednim brojem 8, u pratnji služavke gospođe Štraus, Elen Bird. Kako je reč bila o gospođi i gospodinu u godinama, oficir zadužen za evakuaciju im je ponudio mesto u čamcu, ali je u tom trenutku Isidor doneo odluku koja ga je koštala života, kada je odbio da spasi sebe dokle god na Titaniku još uvek ima neevakuisanih žena i dece.
Kako su njih dvoje bili uglednog društvenog položaja i jedni od najbogatijih putnika na brodu, Idi je, kao ženi, bilo osigurano mesto u jednom od čamaca. Suprotno uobičajenom protokolu koji je glasio da u situacijama opasnim po život na moru prvo treba spašavati isključivo žene i decu, i Isidoru Štrausu je bilo garantovano mesto u čamcu. Međutim, nakon što se Isidor odrekao svog mesta i svoju odluku saopštio oficirima, Ida je bez razmišljanja odbila da uđe u čamac, verovatno iz želje da ne napusti svog muža i da ostane uz njega do samog kraja, ma kakav god ishod bio naposletku. Bila je spremna i da ode u smrt, svesna razmera tragedije, ali je odlučila da to bude uz onog uz kog je provela ceo svoj život.
Preživeli svedoci, koji su u tom trenutku već bili smešteni u čamcu, kasnije su preneli da je Ida tada izjavila: "Isidore, moje mesto je uz tebe. Dugo sam živela s tobom, volela te, a ako je potrebno, sada ću i umreti s tobom", rekla je gospođa Štraus.
Ova potresna scena ima pravu istorijsku pozadinu, iako su, sasvim očekivano, svu "slavu" filma preuzeli lik Džeka Dosona i Rouz de Vit Bukater, koji su zapravo fiktivni likovi, izmišljeni za potrebe filma, te nikad nisu zaista postojali.
Iako ju je suprug molio da se spasi, Ida ni u jednom trenutku nije promenila mišljenje. Ostala je dosledna sebi i svojoj odluci, koja je pre svega proistekla iz snage ljubavi koju je osećala prema svom suprugu.
U tom trenutku, svojoj služavki je dala bundu, rekavši jednostavno da njoj neće biti potrebna i smestila je u čamac, a onda se sa suprugom povukla nazad u njihovu kabinu. Poslednji put su viđeni kako sede na palubi, tiho jecaju i drže se za ruke dok se oko njih sve urušava i nestaje u ledenim vodama Atlantskog okeana.
Kada su preživeli putnici brodom "Karpatija" stigli u Njujork, mnogi su, uključujući i njihovu ličnu služavku Elen, ispričali novinarima bezvremensku priču Isidora i Ide Štraus nazivajući je "najneverovatnijim primerom ljubavi i privrženosti".
Upravo iz tog razloga, njihova priča munjevitom brzinom se proširila čitavim svetom. Rabini su je tokom službi u sinagogama prepričavali vernicima, novine su neiscrpno pisale o njoj, a posvećena im je čak i pesma "Katastrofa Titanika", koja je bila popularna među američkim Jevrejima u to vreme.
U vreme potonuća Titanika 1912. godine, Isidor je imao 67, a Ida 63 godine, i bili su u braku više od 40 godina. Nakon konačnog potonuća, Isidorovo mrtvo telo pronađeno je kasnije sa još 306 utopljenika, i identifikovano, ali je Idino telo zauvek ostalo negde u dubinama ledenih voda i verovatno, sa mnogim drugim žrtvama tragedije, počiva na dnu okeana. Ipak, na Štrausovom grobu u Bronksu, iako nisu sahranjeni zajedno, ispisan je jedan jednostavan, ali sveobuhvatan citat, čime je njihova ljubav zauvek ovekovečena: "Voda ne može ugasiti ljubav, niti je može potopiti."
Snaga ljubavi bračnog para Štraus i žrtva koju su podneli zarad većeg dobra, spasivši na taj način mnoge živote na Titaniku, odvela ih je u večnost, čime su dokazali da ih ni smrt nije mogla rastaviti. Upravo iz tog razloga, njihova priča bila je i ostala nepresušni izvor inspiracije za mnoga umetnička ostvarenja - kako filmska, tako i književna.
Inače, na Titaniku je te kobne noći ukupno bilo oko 2.200 osoba, a poginulo je oko 1.500. Broj smrti mogao je biti umanjen ugradnjom većeg broja čamaca za spašavanje i popunjavanjem čamaca do kraja kapaciteta prilikom potonuća, s obzirom na to da je u brzini i celokupnom haosu tokom nesreće dosta čamaca isplivavalo sa manjim brojem ljudi nego što je predviđeno.
(Kurir.rs/SrbijaDanas/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
