Marina je imala 4 godine kad su je drogirali i ostavili u šumi: Detinjstvo je provela sa majmunima, zaboravila da hoda i priča, a onda je priča dobila obrt

Marina Čepman, sada domaćica iz Jorkšira, imala je detinjstvo za koje mnogi ne bi poverovali da je moguće čak i da su gledali na filmu.

U galeriji pogledajte fotografije Marine Čepman: 

- Moja poslednja misao dok sam počela da padam u nesvest bila je jednostavna: umreću - ispričala je Marina godinama kasnije, koja je u šumi provela pet godina.

- Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I da nisam sama. Čula sam plač, cviljenje, jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba - priseća se Marina koja je od stresa i zbog malog broja godina zaboravila čak i svoj datum rođenja. 

Nakon što su zagacali dublje u šumu, nepoznati čovek ju je bacio na zemlju i otrčao dok je ona pokušavala da dođe sebi od stresa i hemikalija koje je udisala. Sama i bespomoćna tumarala je unaokolo sve dok u potpunosti nije izgubila snagu. Sledećeg jutra kada se probudila nastavila je da unezvereno tumara sve dok se gladna i iscrpljena nije sklupčala negde na zemlji i ponovo zaspala. U sledećem trenu kad je otvorila oči, shvatila je da nije sama. 

- Na udaljenosti od nekoliko koraka bili su majmuni koji su zurili u mene. Posle kratkog vremena, jedan je napustio krug i prišao mi. Uplašena, skupila sam se, pokušavajući da budem što manja. Ispružio je naboranu smeđu ruku, prevrnuo me na bok i vratio se u grupu. Počeli su da prilaze i drugi, da me proučavaju, posmatraju, pipkaju - ispričala je Marina i dodala da su već u sledećem trenutku počeli da joj donose banane. 

Tu je počeo njen život sa njima. Majmuni su je prihvatili kao svoju i sve je radila što i oni sem što je, umesto na krošnji, spavala na zemlji. Međutim, i tu veštinu je ubrzo savladala. Vremenom je ne samo ojačala. već i shvatila tehniku veranja po grani i spavanja u krošnjama drveća. Čopor u kom se našla jesu majmuni vrste kapuciner, za koje je poznato da su visoko inteligentni i da žive u grupama do 20 jedinki. Vremenom, Marina je potpuno prihvatila njihov način života u divljini, a čak je naučila i njihove pokrete kojim su se međusobno sporazumevali.

Pet godina kasnije, Marinina priča dobija preokret, ali nažalost ne na bolje. U šumi su je sasvim slučajno pronašli lovci i poveli sa sobom. Za sve to vreme, Marina je u potpunosti zaboravila da govori i kretala se četvoronoške, baš kao pravi majmun iliti svima nama poznati Tarzan. Međutim, očekivano Marina je bila potpuno divlja, niko nije mogao da je obuzda zbog čega su je, nažalost, ubrzo prodali javnoj kući u Kukuti. Njeno ponašanje nije se promenilo ni tamo, pa su je i odatle izbacili. Danima je tumarala sama na ulici, a onda je dopala šaka mafijaškoj porodici iz koje je uspela da pobegne godinama kasnije zahvaljujući komšinici Maruhi, koja se na nju sažalila. 

Naime, Maruha ju je usvojila kada je imala 14 godina i poslala da živi sa jednom od njenih ćerki u Bogotu. Zahvaljujući poziciji u tekstilnoj industriji i dobrim konekcijama sa Engleskom, Maruhina ćerka poslala je u Bredford, 1977. godine, da bude dadilja njenoj deci. U istom tom gradu Marina je upoznala naučnika za kog se vremenom udala i dobila dvoje dece. Marina i dalje živi u Bredfordu, a svojevremeno je "National Geographic" snimio dokumentarac o njenom životu pod nazivom "Žena koju su odgajali majmuni".

O svom životu Marina Čepmen napisala je i autobiografiju, "Devojčica bez imena", koju je isprva bilo teško da objavi jer ju je nekoliko izdavača odbilo misleći da njena priča nije autentična i da je sve plod njene mašte. Autentičnost njene priče proverila su i dva naučnika, ali se njihova mišljenja nisu podudarila - profesor iz Kolumbije, Karlos Konde, sproveo je test kojim je utvrdio da Marina govori istinu, ali njegove teorije "opovrgnute" su teorijom profesora psihologije iz Londona, Krisa Frenča, koji tvrdi da Marina ima takozvani sindrom "lažne memorije" što čini da sećanja koje pojedinac ima u njegovoj glavi jesu prava tj istinita ali da je to ipak samo sećanje koje može biti delimično ili u potpunosti izmišljeno, a javlja se kao posledica traumatičnog iskustva poput onog koje je imala Marina. 

Ostaje nam samo da "odaberemo stranu" i odlučimo da li ćemo verovati da je Marina ženski Tarzan ili sve što je rekla u javnosti plod traume koju je preživela.  

Bonus video: U ovom srpskom selu leži cela istorija Balkana