"Strpao je 1.500 dece u jednu sobu i tamo ih klao" Ante uživao u mučenju mališana, stotine njih ubio gasom, sve priznao, a evo kakvu je kaznu dobio

Veliki broj ustaških zločinaca je posle sloma Nezavisne Države Hrvatske, bežeći iz Jugoslavije uspeo da uz pomoć Rimokatoličke crkve izbegne ruku pravde i odgovornost za počinjena zlodela. Međutim, bilo je i onih koji su brzo posle završetka rata uhvaćeni i izvedeni na sud. Ante Vrban, jedan od najvećih ustaških krvnika, osuđen je na smrt posle priznanja odgovornosti za stravične zločine za čije izvršenje je optužen, odgovarajući na pitanja tužioca potpuno hladnokrvno, nimalo se ne kajući za ono što je uradio.

Ante Vrban se rodio u selu Pejakuša kod Gospića u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji 15. januara 1908. godine. Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik i snadbevao domove na planini Velebit. Bio je siromašni seljak, sitni prevarant koji je zakidao na robi i cenama živeći u nemaštini. Međutim, taj siromašni seljak je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj postao jedan od najmonstruoznijih ubica.

Posle formiranja NDH 10. aprila 1941. godine, Vrban se priključio Ustaško-hrvatskom revolucionarnom pokretu i već na leto iste godine vršio teške zločine. Kao vođa u 13. satniji (četi) Ivana Devčića Pivca, učestvovao je u masovnim pokoljima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u logoru Jadovno. Prema nekim izvorima, bio je komandant logora Slana na ostrvu Pagu do dolaska Ivana Devčića na tu dužnost.

Ante je 13. novembra 1941. poslat u logor Stara Gradiška, koji je funkcionisao u sistemu koncentracionog logora Jasenovac. Tu je sa sobom doveo grupu uhvaćenih masona i neko vreme bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića, a onda faktički i zapovednik logora.

Vrban uživao u mučenju zatvorenika

Vrban je bio poznat po svojoj surovosti, sadistički je uživao u mučenju žena, dece i staraca. Zabeležena su broja svedočenja preživelih logoraša posle rata na suđenjima uhvaćenim ustaškim zločincima. Među njima je i svedočenje Rozike Sinko, zatočenice logora Stara Gradiška: „Godine 1942. na samog Svetog Antu, nakon što je jedna njemačka komisija odvela iz logora za rad sposobne pravoslavke, kojima su pre toga oteta djeca i zadržavana u Gradiški, ustaški je zastavnik svu tu djecu, njih oko 3.000, odredio za likvidaciju i to na način da je najprije 1.500 djece strpao u jednu sobu kraj ’Kule’ i tamo ih nožem klao, a ono što nije mogao poklati dao je iste noći ciklonizirati..."

„Kula" u logoru Stara Gradiška bila je mučilište za zatočene žene i decu. Preživela logorašica Pava Molnar izjavila je da su „Srpkinje i Jevrejke odvođene u ’Kulu’, a svako ko je tamo odveden, osuđen je na smrt."

R.R, koju su Nemci deportovali u Staru Gradišku, gde je provela 33 dana, opisala je zverstva Ante Vrbana i Nade Šakić koje je osetila na svojoj koži:

„Drugog ili trećeg dana od mog dolaska u logor Staru Gradišku pretresli su nas, mene i ostale logoraše, od glave do pete. Nada Šakić (ne znam je li tada bila udata za onog svog) i ustaša Ante Vrban. Zapamtila sam ta imena za ceo život. Kad je Ante Vrban video na meni minđuše i prstenje, sa čuđenjem me zapitao kako to da je na meni ostalo, da mi nije oduzeto već pri ulasku u logor. Slegla sam ramenima. Potom su se oboje, i Nada i Vrban, divljački bacili na skidanje zlatnine sa mene. Silom su mi strgli naušnice, krv je šikljala iz ušiju. Videla sam na minđušama končiće mesa. Ta zlatnina bila mi je poklon od oca, koji je isto završio u nekom od ustaških logora. Ni groba mu ne znam..."

R.R. je u logor Stara Gradiška deportovana sa detetom. Ispričala je i da su uslovi života bili užasni, pa su čak pili i svoju mokraću jer nisu dobijali vodu.

„Kad su sa mene poskidali sav nakit, Nada je naredila Vrbanu da mi oduzme dete, što je ovaj učinio. Sinčić mi se beše uhvatio oko vrata, cičao je iz sve snage, nije se dao, ali ga je Vrban silom strgao. Pomislila sam tad da će me odvesti na streljanje i da mi zato oduzimaju dete. Mene su posle mesec dana deportovali u Aušvic kao radno sposobnu, a dete je prihvatila jedna porodica iz Siska i tako je preživelo. Da nas nisu Švabe zarobile na Kozari i deportovali u Gradišku, a odatle u nemački logor, nas bi sigurno ustaše pobile. Jer svi oni koje su oni uhvatili i doveli u logor - pobijeni su", ispričala je R.R.

„Nadu sam još samo jednom srela kad je pred očima nas logoraša iz svog pištolja ubila dve devojke Jevrejke. Vrban je ubio njihovu majku. One su isto bile deportovane u starogradiški logor, i prilikom pretresa do gole kože i pljačke nakita one su se, sirote, nešto pobunile. Nada Šakić i Ante Vrban nisu podnosili da se neko od logoraša buni i opire", svedočila je R.R.

Bio je poznat po surovosti prema deci

Ono po čemu je Ante Vrban bio poznat među ustašama jeste ubijanje dece gasom. Đordana Mandić Fridlender je na suđenju Vrbanu 1948. godine izjavila da je u čast imendana ustaškog poglavnika Pavelića, Ante Vrban sredinom juna 1942. gasom ciklonom ugušio oko 500 dece.

Scena iz filma „Dara iz Jasenovca” kada je Ante Vrban otrovao bolesnu decu gasom Ciklon B:

„Možda je najgori zločin u ženskom logoru Stara Gradiška bilo masobno ubistvo nekoliko stotina dece u jesen 1942: decu srpskih sela, golu, bosu, izgladnelu i bolesnu ubijali su noževima, maljevima i davljenjem plinom tako da je od kojih 1.500 dece ostalo njih 600, koju su nasilno pokrstili i nakon par meseci poslali u Zagreb u sirotište da se ustaški odgajaju", svedočila je Đordana.

Đordana je ispričala i jednu situaciju u kojoj je Vrbanova surovost prema deci došla do izražaja:

„Svakog dana su dovodili nove zatvorenike, žene i decu, u Staru Gradišku. Jednom je Vrban naredio da se sva deca razdvoje od majki i zaključaju u posebnoj sobi. Nekoliko nas je bilo primorano da ih odvedemo tamo. Jednom malom dečaku se zaglavila ruka i noga, sprečavajući vrata da se zatvore. Vrban mi je vikao ’Guraj!’ Oklevala sam, a zatim je zalupio vrata i polomio dečaku nogu. Onda ga je uhvatio za nogu i udarao ga o zid sve dok nije izdahnuo. Kada smo uveli svu decu, Vrban je pustio otrovni gas i zatvorio vrata."

U knjizi „Sećanja Jevreja na logor Jasenovac" zabeleženo je svedočanstvo Jakova Kabilja, Jevrejina iz Zagreba koji je uhapšen 19. septembra 1941. godine:

„U Staroj Gradiški je 13. juna proslavljen imendan Ante Pavelića na taj način što niko nije radio. Mislili smo da ćemo bar tog dana malo odahnuti i odmoriti se. Dogodilo se, međutim, nešto što niko nije očekivao. Naredili su da se svi poslije doručka postroje po grupama, svaka vjeroispovijest zasebno. Mislili smo da će održati neke govorancije, jer su kasnije nakon našeg dugog stajanja došli neki viši ustaški časnici u pratnji jedne ustaške satnije. Među njima je bio i zloglasni Vrban. Izvršili su svečanu smotru satnije i zatočeničkih grupa iz kojih su izdvojili po desetak slabijih i starijih zatočenika... Tako je tog Antinog imendana bilo odvedeno i nestalo, osim starijih i slabih, još nekoliko mladih. Pa ni to im izgleda nije bilo dovoljno. Cijelog dana su išli kroz logor, većinom pijani ustaški časnici i dočasnici, koji su hvatali zatočenike kako im se svidjelo i odmah su ih odvodili u nepovrat! Tog dana je veliki broj zatočenika nestao."

Pogledajte u galeriji fotografije srbosjeka, ustaškog izuma za ubijanje Srba:

Ante Vrban učestvovao je i u organizaciji tzv. „muzičkih stolica" uz Užičko kolo, za Srbe u logoru. Onaj ko u ovoj igri smrti nije uspeo da zauzme stolicu bivao je ubijen „srbosjekom" - vrstom noža, posebnim izumom ustaša kojim su klani Srbi u koncentracionim logorima u NDH tokom Drugog svetskog rata.

Genocid nad srpskom decom u NDH

U logoru Stara Gradiška ubijeno je najmanje 4.801 dete, od kojih su njih 4.197 bili pravoslavni Srbi. Prave razmere stradanja srpskog stanovništva u logorima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nikada nećemo saznati, jer je logorska dokumentacija pre kraja rata uništavana, a mnogi zatvorenici nikada nisu ni zavedeni. Do danas je popisano 74.580 dece do 14 godina koja su stradala u NDH, a taj broj nije konačan. 

Deca u ustaškom logoru Jasenovac:

Zlatko Munko, Hrvat koji je u logor Stara Gradiška odveden jer je sarađivao sa partizanima, gde je bio od 4. marta do 10. novembra 1944. godine kada je prebačen u Jasenovac, govorio je o zločinima Ante Vrbana, a njegovo svedočenje zabeleženo je u knjizi „Otpor u žicama - sećanja zatočenika".

„Svu manju djecu ustaše su nasilno razdvojili od majki i smjestile u odvojeni dio logora. Izgladnjela, bespomoćna, djeca su se naglo razboljevala i počela masovno umirati. Tada je izvršen i jedan od najgnusnijih zločina u krvavoj četvorogodišnjoj istoriji starogradiškog logora: nekoliko stotina te djece ustaše su zatvorile u dvije prostorije i ovdje ih ugušili otrovnim plinom. To trovanje djece plinom u Staroj Gradiški izvršio je ustaški zastavnik Ante Vrban, što je priznao poslije rata na suđenju u Zagrebu."

Šimo Klaić, preživeli zatočenik logora Stara Gradiška, svedočio je o najstrašnijem događaju brutalne likvidacije između 600 i 700 dece, koju je video kada su ih ustaše potpuno gole vodile u „Kulu". Zvuk plača dece koju su odvajali od majki ispunio je ceo logor: „Ustaša Ante Vrban je potrpao ovu djecu u zgradu i ugušio ih ciklonom", izjavio je Šimo. Svedok Dragutin Škrgetić ispričao je da je u maju 1942. po naređenju Ante Vrbana u logoru Stara Gradiška ciklonom ubijeno 150 dece, što su potvrdili i logorski grobari, koji su tu decu zakopavali.

Masovna ubistva dece ciklonom, za koja je odgovoran Ante Vrban, potvrdila je i svedok Katarina Hrvojić na suđenju Vrbanu u Zagrebu. Poznat je i slučaj kada je Vrban zaklao logoraša samo zato što je razgovarao sa jednom logorašicom.

Jevrejin Jokica Finci, zatočenik logora Jasenovac i Stara Gradiška, svedočio je o sistematskom ubijanju zatvorenika: „Streljana su u samom logoru 54 seljaka iz Srema. Kada su ih ustaše streljale, onda su ih bajonetima rezale. U tome su učestvovale sve logorske starešine, među kojima je bio i ustaški oficir Vrban. Jedan zatočenik Jevrejin ukrao je iz Ekonomije klip kukuruza, zbog čega ga je vodnik Kusinski Juraj priveo Vrbanu i ovaj ga je odmah streljao."

„Od maja 1942. počeli su dolaziti ogromni transporti žena, djece, staraca i drugih muškaraca sa Kozare", sećao se Adolf Fridrih. „Na desetine hiljada ljudi su bili dotjerali, svaki dan po dve-tri hiljade. Dovozili su sa njima i plijen od nedužnih seljaka i sve im oduzeli. Onda su na red došla djeca, od novorođenčeta do 15 godina, koja su oduzeta majkama i premještena u poseban dio logora. Scene i nastale tragedije kada su djecu oduzimali majkama sa grudi su neopisive i ostaju nezaboravne za cijeli život. Majkama su govorili da vode djecu samo na lekarske preglede, da vide da li su zdrava da mogu sa njima u Njemačku na rad. Zatim su ih posebno zatvorili i ostavili ih četiri dana bez hrane i vode. Jedne noći su svu stariju djecu odveli i pobili maljevima i gvozdenim šipkama. Grobari su cijelu noć kolima morali odvoziti mrtvu djecu van logora gdje su ih pokopavali. Poslije 10 dana su pobili grobare. To se sve dogodilo pod komandom tadašnjeg upravnika logora, ustaškog zapovjednika Mila Oreškovića i njegovog zamjenika, zastavnika Vrbana."

„Kada su svršili sa starijom decom, došao je red i na mlađu do 6 godina starosti. Ovih oko 600 su pobacali u veću prostoriju pošto su dobro zatvorili sve prozore i vrata i pustili su u prostoriju plin-ciklon. Tako su ih sve pogušili. Zatim su na red došli i starci. Preko 1.500 staraca i starica su odvojili od mlađih i jednog dana ih odvedoše prema Jablancu, da se idućeg dana ti koljači vrate onako krvavi, zasukanih rukava i pijani. Po cijeli dan su se vucarali po logoru i smijali se pred zatočenicima, pjevali i hvalili kako su juče imali mnogo posla", svedočio je Adolf Fridrih.

Sarajevski Jevrejin Albert Maestro uhapšen je 25. septembra 1941. i odveden u Jasenovac. Njegovo svedočenje zabeleženo je u knjizi „Sećanja Jevreja na logor Jasenovac". Opisao je situaciju kada je nekoliko logoraša uspelo da pobegne iz ćelije gde su bili zatvoreni tri dana bez hrane i vode. Sakrili su se unutar logora nekoliko dana, i na kraju pronađeni u perionici. Ante Vrban je tada uperio pištolj u logoraša koji je vodio perionicu, a njegov 16-godišnji sin, koji je takođe sa njim radio, „plačući je zamolio Vrbana da mu ne ubije oca. ’Je li ti on otac’, upita ga Vrban i najprije ustrijeli sina, a zatim oca".

Operacija „Gvardijan”

Kada je postalo jasno da nacisti gube rat, a samim tim i ustaše, Rimokatolička crkva im je aktivno pomagala da pobegnu i izbegnu pravdu. Vatikan i njegove ustanove razvile su čitavu mrežu puteva za bežanje ratnih zločinaca zajedno sa obaveštajnom službom SAD - takozvani „Pacovski kanali”. Tim kanalima je hiljade ratnih zločinaca stizalo u Rim sa lažnim pasošima, koji su često bili i dokumenti Međunarodnog crvenog krsta, a odatle su upućivani uglavnom u Španiju i Južnu Ameriku u zemlje gde su vladali režimi pod velikim uticajem Rimokatoličke crkve. 

Vodeće ustaše su posle sloma NDH uspele da pobegnu u inostranstvo, a već 1946. godine došlo je do ponovnog uspostavljanja kontakta između njih, sa ciljem da se novostvorenoj socijalističkoj Jugoslaviji ozbiljno naudi i da se obnovi Nezavisna Država Hrvatska. Ante Vrban je pobegao u Austriju, a aprila 1946. se vratio u Jugoslaviju i šest meseci obilazio ustaše po severnoj Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini razvijajući ustašku paravojsku.

Neke ustaše su izmakle hapšenjima i streljanjima i ostali u samoj Hrvatskoj, gde su se skrivali po brdima i pećinama, pripremajući se za gerilski način ratovanja i stvarajući križare – gerilsku ustašku paravojsku sa ciljem vršenja terorističkih akcija i sabotaža u Jugoslaviji, a u pravom trenutku i podizanja ustanka na teritoriji Hrvatske. Na njihovom čelu je bio Vjekoslav Maks Luburić. 

Emigrantski krugovi su imali plan da izvrše ubacivanje ustaša na teritoriju Hrvatske i kroz spajanje sa križarima Rafaela Bobana podignu ustanak. Ovu operaciju su nazvali „10. travanj” u čast 10. aprila, kada je stvorena NDH.

Operacijom je rukovodio Božidar Kavran, ustaški pukovnik kog je 1943. godine Pavelić postavio za upravnog zapovednika svih ustaša i zamenika postrojnika za sve ustaške organizacije. Operacija je izvedena uz pomoć zapadnih službi, koje su ustaše snabdevale materijalnom i tehničkom podrškom, pošto su planirale da ustaše kasnije koriste kao topovsko meso protiv Sovjeta.

Akcija je imala blagoslov samog Ante Pavelića kao poglavnika ustaškog pokreta u izgnanstvu. Božidar Kavran je putovao u Italiju pod pseudonimom Gvardijan, gde je lično vršio selekciju ustaša za ovu misiju.

U međuvremenu, jugoslovenska UDBA je preko svojih doušnika iz inostranstva došla do saznanja o „10. travnju”, pa se spremila da reaguje organizacijom operacije „Gvardijan”, koja je dobila ime po Kavranovom pseudonimu, a u kojoj je ubijeno ili uhapšeno 96 ustaša

Prva grupa koju će Kavran poslati na teren sastavljena je od Ljuba Miloša, trećeg komandnog oficira Jasenovca i osvedočenog koljača i sadiste, ustaškog majora i zamenika zapovednika logora Stara Gradiška Ante Vrbana i istaknutog ustaše Luke Grgića.

Jugoslovenska tajna policija im je napravila zamku i uhapsila ih na planini Papuk 1947. godine. Prilikom hapšenja Grgić je ubijen, dok su Miloš i Vrban sprovedeni u zatvor. 

Suđenje Vrbanu

Suđenje uhvaćenim ustašama održano je u velikoj dvorani Zagrebačkog velesajma, koja je preuređena u sudnicu, pred velikim brojem ljudi 12. jula 1948. godine. Mnogi su ostali na ulicama i trgovima i preko zvučnika slušali prenos. Javni tužilac Josip Hrnčević je u narednim danima vodio saslušanje ustaša Ljube Miloša, Ante Vrbana, Nikole Pehara, Adama Miličevića, Mate Vasilja i Jakova Martinovića, koji su se teretili za zločine počinjene u logoru Jasenovac.

Ante Vrban je u odgovrima na pitanja tužiocu na sudu priznao da je ciklonom ubijao decu.

- U kojem masovnom ubijanju ste još učestvovali - pitao je tužilac Vrbana.

- Učestvovao sam u masovnom ubijanju u Staroj Gradiški ne znam točno kojeg mjeseca, u zimi, u januaru ili početkom februara 1942. godine. Pobijeno je 150, a možda i više Ciganki i Cigana.

- Kako ste vršili ubijanje Cigana?

- U ležećem stavu. Odvodili su ih ubijali gvozdenim polugama-šipkama. Bilo je mnogo prisutnih, a među njima Luburić i Brkljačić.

- Je li to pop Brkljačić koji je bio tamo?

- On nije bio svršeni pop. Mislim da je bio student bogoslovije.

- Što ste vi bili u logoru Stara Gradiška?

- Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.

- U čemu se sastojala vaša dužnost?

- Moja dužnost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razne ekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.

- Dakle, čim ste Vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?

- Jeste.

- Jeste li bili svijesni da time što proglašavate nekoga nesposobnim za rad time ga šaljete u smrt?

- Jesam, bio sam svijestan da svaki takav ide u smrt.

- Jeste li u isto vrijeme otpremali ljude na rad u Njemačku?

- Jest.

- Koliko?

- Po mojem shvaćanju oko 10.000.

- Je li tu bilo i žena?

- Bilo je i žena i djece, najprije su odlazile čitave familije.

- U Njemačku?

- Jest. Poslije se slalo samo sposobne muškarce i žene.

-  Što je bilo ako su te žene imale djecu?

- Oduzimala su se djeca.

- Što ste radili s tom djecom?

- Ta djeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu djecu, koju je odredio dr Kunorti, ja sam otrovao.

- Kako ste ih otrovali?

- Odveli smo ih u jednu sobu ja i (Janko) Grubešić, nije bila velika ni 4 na 4 metra. On je prvo predložio da decu podavimo, ali kad je ušao među njih, deca su mu se zgadila. Onda sam bacio plin.

Igor Đorđević kao Ante Vrban u filmu „Dara iz Jasenovca”:

- Kakav?

- Ciklon.

- Koliko je moglo biti te djece?

- Djece je otrovano samo 63.

- Kako su velika, kako su stara ta djeca?

- Bilo ih je od 2 do 10 godina, a možda i 12 godina…

Vrban je sve vreme bio hladnokrvan, a svojim svedočenjem je u sudnici izazvao zgražavanje okupljenih. Osuđen je pred Vrhovnim sudom u Zagrebu na smrt vešanjem. Pogubljen je 31. avgusta 1948. godine.

Lik Ante Vrbana obrađen je u filmu „Dara iz Jasenovca” iz 2021. godine, a glumio ga je Igor Đorđević.

Autor: Miloš Filijović

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: „Na jednom stratištu u NDH stradalo 38.000 Srba, a nije ni obeleženo”