Tvrdio je da ga demoni opsedaju, pa ubijao ljude: Progovorile žrtve koje su se spasile, proživljavaju užas nakon napada
Tokom 1976. i 1977. godine, Dejvid Berkovič – poznat i kao „Sin Sama“ i „Ubica kalibra .44“ započeo je 13-mesečni krvavi pohod po spoljnoj zoni Njujorka, ostavivši šest mrtvih i bezbroj ljudi u strahu.
Njegove mete bile su uglavnom mlade žene s dugom tamnom kosom, a napade je vršio noću, najčešće dok su sedele u automobilima. Uspeo je da izvede osam pucnjava bez da bude uhvaćen, sve vreme šaljući pisma policiji i medijima, u kojima je tvrdio da mu demoni naređuju da ubija.
Serija ubistava zaustavljena je 10. avgusta 1977. godine, kada je Berkovič uhapšen ispred svog stana u Jonkersu. Ipak, priča o „Sinu Sama“ ostala je trajna inspiracija u pop kulturi – od knjiga i filmova do muzičkih tekstova i dokumentaraca.
Novi pogled na stare rane: Netflix donosi priču preživelih
Dokumentarna serija "Conversations With a Killer: The Son of Sam Tapes", objavljena na Netflixu 30. jula, donosi svedočenja ljudi koji su preživeli Berkovičeve napade – i osvetljava strahote koje su nosili celog života.
Dejvid Berkovič: Od usvojenog deteta do serijskog ubice
Rođen kao Ričard Dejvid Falko u junu 1953, bio je dat na usvajanje i dobio ime Dejvid Berkovič. Odrastao je u Bronksu sa usvojiteljima, Perl i Nejtanom Berkovičem. Kada mu je majka umrla od raka dojke, Dejvid je imao samo 14 godina – događaj koji je duboko uticao na njega.
Kasniji susret s biološkom majkom, koji je otkrio da je začet u vanbračnoj vezi, dodatno ga je psihički destabilizovao. Nedugo potom, započeo je svoj ubilački pohod.
Letnji teror: Hronologija zločina
Berkovič je između jula 1976. i avgusta 1977. godine izveo osam pucnjava. Ubijeno je šest osoba, a više ih je ranjeno.
29. jul 1976. – Ubio Donu Lauriju (18) i ranio Džodi Valentini (19) u Bronksu.
23. oktobar 1976. – Ranio Karla Denara (20) i razbio staklo na autu, povredivši Rozmari Kinan (18).
27. novembar 1976. – Ranio Donu DeMasi (16) i Džoan Lominio (18) ispred kuće u Kvinsu. Lomino je ostala paralizovana.
30. januar 1977. – Ubijena Kristin Frojnd (26) u Kvinsu.
8. mart 1977. – Ubijena Virdžinija Voskeričijan (19), studentkinja Kolumbija univerziteta.
17. april 1977. – Ubio Aleksandera Esaua (20) i Valentinu Surijani (18) u Bronksu. Ostavio pismo i prvi put se potpisao kao „Sin Sama“.
26. jun 1977. – Ranio Džudi Plasido (17) i Sala Lupa (20) ispred noćnog kluba.
31. jul 1977. – Ubijena Stejsi Moskovič (20); njen dečko, Robert Violante, preživeo je sa teškim povredama oka i lica.
Zaboravljena prva žrtva
Decenijama kasnije, još jedna žena, Vendi Savino, prepoznata je kao prva Berkovičeva žrtva – ranjena je u aprilu 1976, tri meseca pre nego što su zločini zvanično započeli. Tek u junu 2024. NYPD je potvrdio njen status, nakon što je sama Savino prepoznala Berkoviča kao napadača još 1977.
Preživeli govore: Snaga, bes i trajne posledice
Mnogi preživeli napade Sinu Sama su govorili javno o onome što ih je zadesilo. Dona DeMasi, koja je ranjena u vratu, izjavila je da je pri susretu s Berkovičem na suđenju 1978. „poželela da ga ubije“.
Džoan Lomino, koja je ostala paralizovana, rekla je da „zatvor nije dovoljan“ i da bi želela da „on pati i onda umre“. Preminula je od dugotrajnih zdravstvenih posledica napada. Džodi Valentini, ranjena u butinu, imala je problema sa posttraumatskim stresom: „Trebalo mi je šest godina da opet mogu da sednem u auto noću.“ Robert Violante, koji je izgubio vid, rekao je da se dugo borio s traumama vezanim za dejtovanje i boravak napolju.
Džudi Plasido, pogođena tri puta, više od 20 godina nakon napada patila je od napada panike, ali nije gajila mržnju: „Kako mogu da ga mrzim? Bio je poremećen.“
Karlo Denaro, koji je preživeo drugi napad, izjavio je da veruje da Berkovič nije bio sam: „Ne verujem da je on pucao u mene. I on je rekao da je to bila žena.“
Kraj krvavog pohoda
Berkovič je uhapšen 10. avgusta 1977. zahvaljujući kazni za nepropisno parkiranje kod poslednjeg mesta zločina. Prilikom hapšenja rekao je: „Uhvatili ste me. Šta vam je toliko trebalo?“
U maju 1978. priznao je krivicu za šest ubistava i više pokušaja ubistva. Osuđen je na šest uzastopnih kazni od po 25 godina do doživotne robije. U maju 2024. po dvanaesti put mu je odbijena molba za uslovni otpust.
Život posle pakla
Gotovo pola veka kasnije, fizičke rane su možda zacelile, ali psihičke ne blede. Žrtve Berkoviča i dalje nose posledice.
„I dalje patimo“, rekla je Plasido. Violante je u Netflix dokumentarcu naglasio:
„Nažalost, žrtve bivaju zaboravljene. Ubice ostaju zvezde. Ja sam ovde da nas podsetim ko je stvarno stradao.“
