Živeo u džungli 28 godina jer je mislio da Drugi svetski rat još traje: Pronašli ga slučajno, kad se vratio u civilizaciju bio je očajan, a ovako je skončao
Duboko u džungli pacifičkog ostrva Gvam dvojica lokalnih lovaca su, 24. januara 1972. godine, otkrila "nepostojećeg" čoveka, duha iz prošlosti koji je 1955. godine bio i zvanično proglašen mrtvim. Bio je to narednik Šoiči Jokoi, poslednji japanski vojnik na ostrvu, koji je još od Drugog svetskog rata živeo u podzemnoj pećini, te je, potpuno izolovan od sveta i stvarnosti, bio uveren da rat još uvek traje. Njegova priča o preživljavanju, odanosti i duboko ukorenjenom kodeksu, po kom je predaja bila veća sramota od smrti, nadilazi i najmaštovitije filmske scenarije.
Dok se dan polako gasio, lovciHesus Mantanona Duenas i Manuel Tolentino De Grasija proveravali su zamke koje su postavili na području zabačene reke Talofofo, na ostrvu Gvam u Tihom okeanu. U jednom trenutku, iz gustog raslinja, začuli su glasno šuštanje. Pretpostavivši da se radi o divljoj svinji ili nekoj drugoj divljoj životinji, oprezno su se približavali mestu s kog je zvuk dopirao, a onda je usledio šok. Našli su se oči u oči s čovekom koji je bio mršav, ispijen, duge i zapuštene kose i brade, bos i odeven u improvizovane komade odeće koje je sam izradio od vlakana kore hibiskusa i drugih biljaka, te od ostataka starih vreća.
Bio je to duh iz prošlosti - Šoiči Jokoi, tada 57-godišnji narednik Carske japanske vojske, koji je zvanično, na papiru, već punih 17 godina bio mrtav. Kada je ugledao lovce, Jokoi je u panici ispustio svoju zamku, te je nasrnuo na njih, uveren da su to neprijateljski američki vojnici koji su došli da ga zarobe. Međutim, iscrpljen decenijama gladovanja, bio je preslab, pa su ga lovci s lakoćom savladali i odveli iz džungle koja mu je gotovo tri decenije bila jedini dom, ali i zatvor.
Tog dana je njegovom skrivenom životu došao kraj, a započela je jedna od najneverovatnijih priča Drugog svjetskog rata. Početak te priče seže u ratnu 1941. godinu, kada je Šoiči Jokoi, kao 26-godišnji krojački pripravnik, bio regrutovan u vojsku. Nakon službe u Mandžuriji, 1943. godine je, sa svojim 38. pukom, bio poslat na ostrvo Gvam. Godinu dana kasnije, u julu 1944, američke su snage pod komandom generala Daglasa Makartura izvršile invaziju na to ostrvo kako bi ga ponovo zauzele i koristile kao bazu za dalje napredovanje prema Japanu. U toj krvavoj bici japanski otpor je bio slomljen. Suočen s teškim porazom i potpunim raspadom zapovednog lanca, Jokoi je, s još devetoricom svojih saboraca, pobegao u džunglu. Odsečeni od sveta, 1952. godine naišli su na letke koji su objavljivali kraj rata, ali, duboko indoktrinirani vojnom propagandom smatrali su da je reč o neprijateljskoj laži čiji je cilj namamiti ih u zamku.
Nasleđe samurajskog kodeksa
Zapovest "Bolje smrt nego sramota zarobljeništva" bila je jasna i duboko urezana u svest svakog japanskog vojnika. Bila je to vojna naredba ukorenjena u konceptu Bušido, tradicionalnom samuraјskom kodeksu časti koji je japanska militaristička vlada modernizovala, preoblikovala i koristila kao deo svoje ratne propagande. Prema tom kodeksu, predaja je bila veća sramota od smrti, a strah od te sramote bio je jači od želje za povratkom u civilizaciju. Daleko od očiju sveta, koji je već slavio mir, za Jokoija i njegove suborce rat stoga nije bio gotov, samo je promenio oblik i postao je tiha, svakodnevna borba za goli opstanak.
Kako su godine prolazile, grupa begunaca postajala je sve malobrojnija. Neki su bili ubijeni u akcijama američkih patrola, neki su se odvojili, a neki su podlegli surovim uslovima. Nakon što su mu 1964, poslednja dva saborca stradala u poplavi, Jokoi je ostao potpuno sam, te je osam godina proveo je u apsolutnoj izolaciji, oslanjajući se, kako bi preživeo, isključivo na sopstvenu snalažljivost.
Da bi imao kakav-takav krov nad glavom, uz nadljudski napor je mesecima marljivo kopao, te je u gustom, bambusovom šumarku napravio podzemno stanište. Ta jedva tri metra duga i samo metar visoka rupa sa skrivenim ulazom, godinama je bila njegova jedina adresa. U strahu da ne bude otkriven iz nje je izlazio samo noću, kako bi pronašao hranu. Preživljavao je jedući ono što mu je džungla nudila – divlje orašaste plodove, papaje, puževe, žabe, pacove i rečne jegulje. Koristeći svoje krojačko znanje, od vlakana kore hibiskusa i starih vreća sam je izrađivao odeću, pokrivače i torbe, a bez kalendara i sata u vremenu se orijentisao promatrajući mesečeve mene. Njegova puška, odavno zarđala, bila je neupotrebljiva, ali on ju je i dalje čuvao, nadajući se da će jednog dana moći da je časno preda caru.
"S velikom sramotom sam se vratio"
Kada se u februaru 1972. godine Šoiči Jokoi konačno vratio u Japan, bio je dočekan kao nacionalni heroj. Hiljade ljudi okupilo se tog dana na aerodromu kako bi pozdravilo zaboravljenog vojnika. Međutim, Jokoi je bio potpuno zbunjen i preplavljen emocijama. Svet kakav je on pamtio više nije postojao. U gotovo tri decenije, nekada ratom razoren Japan, transformisao se u zemlju koja je postala tehnološki i ekonomski div. Urbanizacija i tehnološki napredak redefinisali su svaki segment svakodnevnog života, inovacije su donele pravu revoluciju u komunikaciji, što je dovelo do globalne povezanosti i brzog protoka informacija. Zahvaljujući tome i njegove prve reči, izgovorene pred televizijskim kamerama, odjeknule su svetom.
"S velikom sramotom sam se vratio", rekao je tada Šoiči Jokoi, a u toj jednoj rečenici bila je sažela čitava njegova tragedija, unutrašnji sukob čoveka koji je preživeo u nezamislivim uslovima, ali je i dalje osećao da je izneverio svoju dužnost, jer nije umro za cara. Starija generacija Japanaca u Jokoiju je videla simbol tradicionalnih vrednosti, utelovljenje duha ganbaru, koji je bez predaje izdržao sve nevolje, dok je za mlađe Japance zaboravljeni vojnik bio samo neprijatan podsetnik na militarističku prošlost koje zemlja želi da se oslobodi.
Mesto pod suncem u novom svetu
Prilagoditi se na novi život u modernom Japanu za Šoičija Jokoija bio je novi šok. Visoke zgrade, moderni vozovi, televizori, sve mu je to bilo strano i zastrašujuće. Iste te godine, kada se vratio u civilizaciju, oženio se 13 godina mlađom Mihoko i pokušao je da vodi miran život u Nagoji. Iako je bio prava medijska zvezda, postao je zagovornik jednostavnog načina života, širom zemlje držao je predavanja u kojima je kritikovao potrošačko društvo i slavio vrednosti kao što su skromnost, štedljivosti i samoodrživosti. Godine 1974. kandidovao se za mesto u gornjem domu parlamenta, ali taj pokušaj ulaska u politiku nije bio uspešan. Kada se 1991. godine susreo s carem Akihitom, savladan emocijama, izrazio je duboko žaljenje što, kako je rekao, "nije mogao dobro da mu služi".
U galeriji pogledajte kako je Šoiči Jokoi izgledao nakon povratka u civilizaciju:
Svoje ratne traume Jokoi nikada nije zalečio. Često je osećao nostalgiju te se nekoliko puta, sa suprugom, vratio na mesto svoje patnje i preživljavanja, ostrvo Gvam. Njegovi psihološki ožiljci bili su toliko duboki da je do kraja svog života patio od noćnih mora u kojima su ga proganjali neprijateljski vojnici.
Preminuo je 1997. godine, u 82. godini, od srčanog udara, a sahranjen je u Nagoji, ispod nadgrobnog spomenika koji je njegova majka podigla još 1955. godine, kada je bio zvanično proglašen mrtvim. Njegova improvizovana odeća i alati izloženi u muzejima, nemi su svedoci neverovatne volje za životom jednog čoveka koji je, i nakon što je svetom zavladao mir, gotovo tri decenije nastavio da živi u ratu. Potresna sudbina Šočija Jokoija i danas je tihi podsetnik na to da se rat, za neke koji su u njemu učestvovali, ne završava potpisivanjem mirovnih sporazuma, nego traje onoliko dugo koliko traju sećanja.
(Kurir.rs/ Večernji.hr)
Video: General Diković o vojniku koji je napustio JNA da bi ratovao za Bosnu