Srce mi je stalo na 40 minuta, a ono što sam video posle promenilo mi je život: Sve se okrenulo naglavačke

Nakon što mu je srce prestalo da kuca punih 40 minuta, bivši advokat prošao je kroz dug i težak oporavak tokom kog se suočio sa halucinacijama, gubitkom vida i oštećenjem mozga. Iskustva koja su usledila nakon srčanog zastoja usmerila su ga ka potpuno novom životnom putu i drugačijoj karijeri.

„Bar smo pregurali januar“, rekla mu je tada supruga.

Međutim, samo nekoliko trenutaka kasnije počeo je da ispušta neobične zvuke.

„Da li se šališ?“, upitala ga je najpre.

A onda odmah zatim: „Da li se gušiš?“

Brzo je shvatila da je problem u srcu. Nekoliko dana ranije njegov kardiolog mu je rekao da će u narednih šest meseci morati na operaciju zbog zaliska koji je godinama sve više propuštao.

„Šta ako ne odeš na operaciju?“, pitala ga je tada Aleksa.

„Samo ću da padnem mrtav“, odgovorio je kroz šalu.

Ispostavilo se da ta rečenica nije bila daleko od istine.

Bio je klinički mrtav, a srce mu je ponovo pokrenuto tek posle 40 minuta

U trenutku kada je poslužavnik sa večerom počeo da mu sklizava iz krila, već je bio klinički mrtav. Srce mu je stalo, nije disao i doživeo je srčani zastoj.

Danas je živ zahvaljujući brzoj reakciji supruge i sina, pomoći prijatelja i komšije Pitera, koji mu je pružio reanimaciju, kao i ekipi hitne pomoći koja je uspela da mu ponovo pokrene srce čak 40 minuta nakon što je prestao da diše.

U bolnicu je prevezen u duboko besvesnom stanju, dok je iza njega ostala dnevna soba u haosu, sa pomerenim nameštajem, blatom na podu i razbacanom opremom koju su koristili bolničari.

Posle kome usledili su slepilo, zbunjenost i oštećenje mozga

Kući se vratio tek dva meseca kasnije, sa delimično izgubljenim vidom, oštećenjem mozga i potpuno promenjenim pogledom na život.

Za njegovu suprugu dani posle srčanog zastoja bili su prava noćna mora, jer nije znala da li će preživeti. Za to vreme, on je bio u komi, potpuno nesvestan svega što se dešava. Kada se konačno probudio, bolnica je organizovala video-poziv sa Aleksom, ali ono što je govorio nije imalo mnogo smisla.

Već narednog dana postalo je jasno da je oslepeo. Tada su lekari počeli da govore njegovoj supruzi o oštećenju mozga izazvanom nedostatkom kiseonika, pa se olakšanje zbog toga što je preživeo pretvorilo u strah od posledica.

Halucinacije su bile toliko jake da je verovao da je bio na premijeri filma o pčelama

Nekoliko dana kasnije Aleksi je dozvoljeno da ga poseti u bolnici, uprkos strogim pravilima tokom pandemije. Lekari su verovali da bi njen dolazak mogao da mu pomogne, jer je bio potpuno zbunjen i dezorijentisan.

Uz sve to, imao je i halucinacije. Kada ga je supruga pitala kako je prošlo snimanje mozga, dao joj je potpuno neočekivan odgovor:

„Bio sam na premijeri filma o pčelama.“

U narednim danima često su razgovarali preko video-poziva. Kako ona kasnije kaže, smejao se i šalio kao da vodi opušten razgovor za stolom, potpuno nesvestan ozbiljnosti onoga što mu se dogodilo. Iako su mu lekari i medicinske sestre stalno ponavljali da je preživeo srčani zastoj i da ima oštećenje mozga, on bi to gotovo odmah zaboravio.

Kasnije je, tokom neurološke rehabilitacije, prošao detaljna testiranja koja su pokazala da su mu pamćenje i druge kognitivne funkcije bile u najnižih dva odsto populacije. U jednom trenutku pitao je zašto mu majka nije dolazila u posetu, a supruga je morala da ga podseti da je preminula tri godine ranije.

Vid mu se vraćao, ali nije mogao da razume ono što vidi

Tokom druge nedelje oporavka vid je počeo delimično da mu se vraća, ali je i dalje imao problem da razume slike pred sobom. Seća se da je jednog dana sedeo pored bolničkog prozora i osećao hladan vazduh koji je prolazio kroz ram. Napolju je pao sneg, a on je gledao u Hampsted Hit i nije mogao da shvati zašto je sve belo.

Halucinacije su se nastavile i tada. Lekari su kasnije objasnili da je mozak pokušavao da nadoknadi gubitak vida, pa su se zbog toga javljali neobični prizori.

Jedna halucinacija ostavila je dubok trag i postala inspiracija za roman

Jedna vizija posebno mu se urezala u sećanje i kasnije postala inspiracija za roman „Ovo, moj drugi život“.

„Bio sam u maloj bolnici u Dablinu, negde u prošlosti. Ležao sam sam u krevetu u maloj mračnoj sobi. Vrata su bila odškrinuta, a napolju je grupa mladih medicinskih sestara sa blagim irskim akcentom sedela oko stola u nežnom svetlu uljane lampe i veoma tiho razgovarala. Više su mrmljale nego govorile. Osećao sam se toliko zbrinuto, kao da ništa na svetu ne može da me povredi, i to je snažno uticalo na mene.“

Upravo to iskustvo ostalo mu je duboko urezano, ne samo zbog neobičnosti prizora, već i zbog osećaja sigurnosti koji mu je pružilo.

Kaže da je u halucinaciji video ono što je zaista osećao – brigu i dobrotu

On veruje da je do te halucinacije došlo zato što je i u stvarnosti bio okružen pažnjom i negom.

„Verujem da sam imao tu halucinaciju zato što su se u stvarnom životu baš tako brinuli o meni. I dalje se sećam i zahvalan sam na ogromnoj ljubaznosti lekara, medicinskih sestara i svih drugih ljudi koji su radili u bolnicama u kojima sam bio, kao i svima koji su brinuli o meni i posle toga.“

To iskustvo nije mu samo spaslo život, već mu je promenilo pogled na svet i otvorilo sasvim novo poglavlje.

 Video: Hasan Dudić o kliničkoj smrti