Njena sestra nestala je usred dana, a onda je usledio poziv: "Za njega je to bila igra, ubio ju je prve noći pa nas nedeljama zvao i poigravao se"

Dok su odrastale, Don Smit Džordan bila je veoma bliska sa svojom mlađom sestrom Šeri Fej Smit. Obe su volele konje i muziku i išle su na časove klavira. Ali Don, koja je bila četiri godine starija, nije ni slutila da će kasnije odigrati ključnu ulogu u hvatanju sestrinog ubice. Šeri, kojoj je bilo 17 godina u vreme nestanka, oteta je usred bela dana, samo dva dana pre mature.

„To jednostavno nije bilo nešto što... nikada ne možete ni da zamislite da bi se tako nešto moglo dogoditi vašoj porodici, vašoj sestri, vama“, ispričala je u epizodi podkasta What It Was Like.

Prema rečima Don, koja je svoju sestru opisala kao „prelepu plavušu“, njihov otac je prvi shvatio da nešto užasno nije u redu kada je primetio da Šerin auto i dalje radi, ali da njegove ćerke nema nigde. Tinejdžerka nije imala razloga da pobegne trebalo je da maturira za par dana, imala je momka i planirano krstarenje sa odeljenjem.

„Bila je na vrhu sveta“, rekla je Don, koja je sada u šezdesetim godinama. „Zato se činilo da je jedino objašnjenje to da je odvedena, da je kidnapovana.“

Poziv otmičara

Prvih 12 sati nije bilo nikakvih novosti sve dok kućni telefon nije zazvonio u ranim jutarnjim satima sledećeg dana. Iako je Šerina majka isprva mislila da je u pitanju policajac, razgovor je izazvao sumnju osoba sa druge strane je pričala o tome šta je Šeri nosila i da je bila na prilazu kuće.
„Tada je shvatila i rekla: 'O moj Bože', kada je spustila slušalicu, 'Taj čovek drži Šeri'.“

Od tog trenutka se i FBI uključio u pokušaje da reši slučaj i pronađe Šeri živu. Tokom jednomesečne istrage, otmičar je zvao porodicu osam puta, isprva insistirajući da razgovara samo sa Don i Šerinom majkom Hildom.

„Govorio joj je šta je Šeri imala na sebi kada ju je uzeo. Govorio bi stvari poput: 'Izvukao sam pištolj i rekao joj da uđe u auto, što je i uradila. Imala je strah Božiji u sebi dok je ulazila'. Zatim bi rekao: 'Gledamo vesti, recite šerifu da traži na pogrešnom mestu'“, prisetila se Don rugalačkih poziva.

Vremenom je Hilda postala toliko iscrpljena i emocionalno slomljena ovim razgovorima da je jedan od agenata zamolio Don da preuzme slušalicu.
„Rekli su: 'Osećamo da on ima neku vrstu opsesije i fascinacije Šeri, i ako budeš ljubazna i zadržiš ga na vezi, on će tu fascinaciju preneti na tebe i mislimo da će nastaviti da zove'.“

Mlada Don, koja je želela da pomogne koliko god može, dobila je instrukcije da ostane „veoma smirena, ljubazna, strpljiva i puna razumevanja“. Ali činilo se kao da otmičar skoro zna šta Don i policija pokušavaju jer bi onog trenutka kada bi stigli do lokacije odakle je zvao, on već nestao.
„Bio je tako lukav u načinu na koji bi svaki put pobegao. Bila je to igra mačke i miša. Za njega je to bila igra. Kao da mu je bilo zabavno. Uživao je u tome.“

Tokom jednog od jezivih telefonskih poziva, čovek je rekao porodici da im šalje pismo i to je svima dalo veliku nadu da je Šeri živa. U pismu, koje je nosilo datum 1. jun u 03:10 ujutru, nije bilo osećaja straha, prisetila se Don kao da se Šeri pomirila sa svojom tragičnom sudbinom.

Oproštajno pismo

„Napisala je: 'Volim vas, mama, tata, Roberte, Don i Ričarde, i sve ostale, sve prijatelje i rođake. Sada ću biti sa svojim Ocem, zato vas molim, molim vas, ne brinite. Samo se sećajte moje duhovite ličnosti i divnih trenutaka koje smo zajedno delili. Molim vas, ne dozvolite da vam ovo uništi živote. Samo nastavite da živite dan po dan za Isusa. Neko dobro će proizaći iz ovoga. Moje misli će uvek biti sa vama i u vama. I u zagradi: zatvoren sanduk. Toliko vas volim. I podvukla je 'prokleto' mnogo. Izvini, tata, morala sam jednom da opsujem. Isus mi je oprostio. Ričarde, dušo (njen momak), zaista sam te volela i uvek ću te voleti i čuvati naše posebne trenutke. Moja porodica je uvek bila najveći uticaj u mom životu. Žao mi je zbog novca za krstarenje. Neka neko ode umesto mene. Žao mi je ako sam vas ikada razočarala. Samo sam želela da budete ponosni na mene, jer sam ja uvek bila ponosna na svoju porodicu. Mama, tata, Robert i Don, ima toliko toga što želim da kažem, a što je trebalo da kažem ranije. Volim vas. Znam da me svi volite i da ću vam mnogo nedostajati. Ali ako se držite zajedno kao što smo uvek radili, uspećete. Molim vas, nemojte biti povređeni ili uznemireni. Sve se okreće na dobro onima koji vole Gospoda. Sva moja ljubav zauvek, Šeron Šeri Fej Smit'.“

Petog dana od Šerinog nestanka, otmičar je počeo da daje uputstva i rekao Don gde porodica može da pronađe svoju voljenu ćerku. Bilo je mnogo nade. Ali kada se policajac vratio, očajna porodica je odmah po njegovim „teškim i sporim“ koracima uz stepenice mogla da zaključi da to nisu vesti kojima su se nadali.
„Potvrdio je da su pronašli Šerino telo i da je bila mrtva sve vreme. Zapravo ju je ubio prve noći, a bio je toliko okrutan da nam daje nadu i da nas ismeva kao što je to radio.“

Svi forenzički dokazi, nastavila je Don, bili su uništeni zbog vrućine u Južnoj Karolini. Porodica se nije čula sa otmičarem odgovornim za njihovu nesreću sve do dana Šerine sahrane.
„Ušli smo na vrata i telefon je odmah zazvonio; bio je to opet on, govorio mi je da je bio na sahrani i smejao se tome, smejao se činjenici da su ga zamalo uhvatili, ali je opet pobegao. Nakon toga, nastalo je zatišje koje je potrajalo.“

Nova otmica

Prošlo je nekoliko nedelja kada se u vestima pojavila priča o drugoj devojčici, devetogodišnjoj Debri Mej Helmik, koja je kidnapovana ispred svoje kuće. Nedugo zatim, čovek je ponovo pozvao Doninu porodicu i dao uputstva kako da pronađu i Debrino telo – baš kao što je uradio sa njenom sestrom.

Forenzički tim je do tada napredovao. Dana 27. juna 1985. godine, forenzičari su uspeli da pronađu otiske nepotpunog broja telefona na papiru pisma koje je poslato Šerinoj porodici. U otisku je nedostajala jedna cifra, a nakon isprobavanja brojnih kombinacija, policija je konačno uspela da uđe u trag broju.
„Okrenuli su svaki mogući broj i na kraju razgovarali sa jednom porodicom koja je bila van grada, u Alabami u poseti sinu, a Šerin ubica im je čuvao kuću. Uspeli su da odu do njihove kuće, uhapse ga i odvedu u zatvor.“

Čovek koji je stajao iza otmica i ubistava bio je Leri Džin Bel, rođen 1949. godine. U vreme hapšenja, Leri je bio u svojim četrdesetim, a njegova pojava u stvarnom životu nije odgovarala slici koju je Don imala o njemu tokom onih rugalačkih poziva.
„Izgledao je nekako zapušteno, imao je bradu, neurednu kosu, bio je proćelav, sa sitnim očima, malo gojazan, veoma, veoma nesiguran. Ništa nalik čoveku sa kojim sam razgovarala telefonom. Bio je blag i krotak, jadan. Samo jedan jadan čovek.“

Uprkos neizmernoj patnji i bolu koji je Leri naneo porodici, Hilda mu je oprostila brutalni zločin.
„Rekla je: 'Don, onog trenutka kada sam ga pogledala, shvatila sam da je on sin neke druge majke i osetila sam milost prema njegovoj majci'. Sećam se da sam pomislila: 'Bože, to je neka vrsta milosti koju ja ne razumem', to je jednostavno bilo daleko iznad sposobnosti jedne 21-godišnjakinje da pojmi.“

Leri koji je takođe proglašen krivim za ubistvo 26-godišnje Sandi Elejn Kornet izabrao je smrt na električnoj stolici umesto smrtonosne injekcije. Pogubljen je 4. oktobra 1996. godine u svojoj 46. godini. Nije imao poslednje reči. Sada, decenijama kasnije, Don je prihvatila stvarnost, koliko god ona bila bolna.

„Nisam više ljuta. Definitivno nisam ogorčena. I baš kao što je Šeri pronašla mir sa svojom smrću, pronašla sam ga i ja.“